Srpski književni glasnik

Смрт Флоријана Крањчеца. 93

Стари Крањчец је изашао из оног хладног и пустог павлинског клоштра лепоглавског тетурајући, као пуран коме су одсекли главу. Окренуо се и гледао у ону голему антипатичну зграду обијену решеткама, као да гледа у гробницу. Није пошао ни да види свога сина, а ону белу, на четири рогла смотану салвету, у коју му је кума дала један куглоф са розинама и пет писаница, да их да сину за ускршњи дар, ону салвету је пограбио и бацио у блато, бесан, несретан и згнечен!

— Нека све то носи ђаво! Све је то проклето!

— Ребел! Анархист! Мегаломан!

Стари Крањчец није знао ни за једну ову реч што она заправо значи, али су му се те речи причињале тако јакима, и тако му се чинило да нарочито добро пристају на све оно ужасно што је он себи скалупио у мозгу код изговарања тих речи.

— Ребел! Мегаломан! Да! Да! Говорио сам ја увек то, да се све то неће добро свршити! И ето! Све је пропало! И најбоље је спужвом преко свега тога! Избрисати све то! Заборавити све то!

Стари Крањчец је доиста из свију својих сила настојао да заборави све то и да залије све то вином и ракијом, али није ишло. И ма да је то све коначно тако изгледало, као да је он све нити што су га биле везале са његовим сином прекинуо и поломио, опет се је показало да крв није вода и да је све то у старога тако дубоко задрло да се напросто не да ишчупати. Као кака заборављена стара рак-рана, за коју мислиш да се је већ сва закрастала, а кад тамо, опет се од времена на време макне у тамној и непознатој нутрини и уштине те као паук отровни, да би све гласно зајаукнуо од бола.

Седи тако стари Крањчец тужан и рањен у крчми, залева своју меланхолију вином и тужи се знанцима, пријатељима и кумовима како се је то све с њима јадно и несретно у животу збило, и како нема више ничега за њега зашто би му било вредно живети. А теше га кумови и пријатељи, који су слободни пургари и нису владиновци као он него опозиционалци, пак не гледају у принципу на цели тај атентат тако кривим оком као он, теше га да није све то тако безнадно пропало и да се још све може окренути на добро. Рудо је сада у Лепоглави, то је истина! Али он није ништа украо! Њега је тамо политика справила. А када изађе ван, он ће