Srpski književni glasnik

Смрт Флоријана Крањчеца. 95

мијске растопине што из човека црпе његове сакривене мрље. Али та паклена кемикалија не растапа те мрље и не брише их, не пере их и не ништи, него их само вуче и извлачи ван, на површину, на светлост, испод оне беле масти што се полила по нама као боја душе и меса. И те наше мрље излазе још црније и још прљавије и грозније него што оне то доиста јесу. Оне све бујају и расту као поплава, и све се онда утапа у једној јединој безданој црној мрљи, која се разлева преко свега, и гута и потапа све.

Тај његов син почео је да се јавља у њему као сена, и инјекција оних многих Рудолфових речи, уштрацана за дугог времена њихових бескрајњих ноћних диалога под његову дебелу кожу, та инјекција је почела све јаче и јаче да пече и да пали, и колико год хтео стари Крањчец да ту ватру погаси ракијом, то се не да! Не да се, пак се не да! И што год више гасиш, све букти и гори јаче и бива јасније.

Тај његов Рудолф у њему, каквога је он стао да носи собом по свету, тај се ето разрастао у неку крвничку сабласну

визију, коју не можеш да раздереш, нити да је отераш! Није

то сенка, коју можеш да поништиш гестом руке, него је то некаки колос, гигант, много већи од тебе, углатији, силнији, нешто што стоји на својим ногама и мисли својом тврдом главом, те се не да никако надбити и згазити! Касно је тако већ под ноћ, и никога нема у крчми, само стари Крањчец седи код чаше вина; чује се кроз лимени вентил што лепеће: над вра-

"тима као малени костурчић ребарцима, чује се како вани шуми

киша и гуди ветар негде у сухим и на смрт болесним крош-

њама: дрвећа. У магли ракије, вина и дима, сви су они столњаци крчме тако црвени, страшно црвени! Горе столњаци као „црвене пацке, и све је поливено жутом петролејском расветом,

и никога нема, потпуно празна крчма, те се тако чује тика-

"такање велике зидне уре, којој. утези висе посве ниско, и

мало пак ће додирнути пљувачницу што стоји уза зид, на поду поткопаном и изрованом штакорима. У тој пакленој црвеној декорацији, међу кармен пацкама столњака, седи надстражар Крањчец у празној соби, па се подлактио на стол, а по лицу му се налева жута фосфорна светлост петролејке,

и његово лице се причиња тако воштаним као у мртваца. .Зури стари Флоријан у празнину, у зид огуљен столицама,

у оне црно уоквирене дозволе неограниченога точења пића, које