Srpski književni glasnik

96 Српски Књижевни Гласник.

носе градске печате и потписе велике господе, у оне крчмарске дипломе, и тако зја у ништа и не мисли ништа, и тешко му је и дубоко уздише.

Па како се загледао у стол, почеле су даске од стола тако некако да теку, да се продужују и растежу некуд далеко, далеко, као да их неке невидљиве руке извлаче, и стол се продуљио некамо у дуљину, као дуги дрворед чије се бескрајне паралеле губе далеко на хоризонту у једној јединој точци. Далеко стоји у празнини та далека иреална крајна међа црвенога стола што се продуљио кроз зид у ноћ, као бескрајне лојтре по којима је један светац библијски видео анђеле како се пењу у небо. Гледа стари Крањчец низ ону дугу црвену крваву даску што је пукла пред њим у бескрај, као да је стао на железничку равну пругу и загледао се низ паралелну линију трачница и чека воз. Знаде стари Флоријан добро што ће се догодити! Како ће се на далеком крају те црвене горуће даске појавити малена пегава незнатна мрљица, те све расти и расти, јавити ближе, силном наднаравном брзином, као да се вози на парном бициклу, како ће брујати као балон када се плином пуни и ту пред њим на крају стола појавити се један лепоглавски рештант! У врећи, са својим црним великим бројем на белој крпи, његов господин син Рудолф. Јест, то је његов рођени син! Тамо на другом крају стола седи његов син, сав одрпан и подеран као тат какав са Црвене Лампе, намрштен и мрк, а лице му је бледо као папир. Гледа у оца равно, непрекидно, без да би трепавком тргнуо, боде га оним својим дубоким очима, баш га дословно боде као иглама, и стари Крањчец осећа то, да је његов син тврд, тврд и углат као какав брончани споменик; да није из меса него из неке несавладиве материје, пак да он сада устане, да пође по њега и да усхтедне да га разбије, као флашу, осећа да би си пребио кост као шибицу, — такав осећај тврдоће имаде о своме сину.

— Марш, битанго, нећу да те видим! тако би стари Крањчец хтео да завиче на сина и да устане и да превали на њега цели стол са чашама и флашама, и да му баци нож у главу, и да га сасече на лицу места, а опет осећа како је као свезан и како не може да се макне, и како му дршће глас и не може да проговори нити једну једину реч.