Srpski književni glasnik

Смрт Флоријана Крањчеца. 97

А син га окрутно пробада очима и гледа у њега као судац истражитељ, строго, неумољиво, окрутно, и усне су му танке, танке, као папир за цигарете, злобне, ужасне, и само га гледа и као да га хипнотизира.

— Што јег Што он хоће од њега2 Што га тако фиксираг

— Слушај ме, вели њему тај лепоглавски рештант са бројком на прсима. Слушај ме! Како можеш бити тако одурно глуп и не увиђаш да ја имам право! Не буди псето! Буди човек! Што је теби дао Марков трг до данашњега данаг Цели си живот. један простајао за њега. Очи су ти исцуреле, реума те испила, а од тога немаш ништа! Хтео си постати официр, пуковник, дали су ти ногом! Хтео си постати канцелист, дали су ти ногом! Нити те к централи нису хтели да преместе! Још и дан данашњи на улици стражиш! У цивил те нису хтели да пусте! Нити тајни агент ниси могао да постанеш! Ништа ти нису дали, а што се ти још увек узрујаваш толико за њега — Глупане, стари, ћорави!

Хтео би надстражар Крањчец да скочи, да уапси ту битангу на лицу места, да га сасече, баци под локот, да га смрви у име закона, а ето не може да се макне. И тако му се чини као да је све то истина што овај лопов ту пред њиме говори! Ништа му нису дали, то је истина. И он још увек стоји по улицама као солдат из олова! Да! Али о томе се не сме тако.

— Да! Тако је, драги мој! И ја нисам устрелио. бана! Онај мали дечко је био кукавац и рука му је задрхтала. Али ја ћу га устрелити чим изађем ван! А ти ћеш отпутовати у Пешту и убити министра президента! Јеси ли ме разумеог

Крањчец би хтео да завиче, да протестира, све га полева зној од страха, и он се по оној дугој клупи код зЗида посклизнуо на други крај стола до сина, да му буде ближе, да их ко не чује о чему се они то разговарају.

— Пес-сет! Тише! Тише! Могла би нас чути фрајла!

И тако сада шапућу син и отац о неком комплоту који треба да се изведе што пре! Стран је тај цели комплекс тих болесних идеја староме надстражару, али га је син грчевито ухватио за руку и води га по тим просторима као малено дете, и он осећа како не може да се отме, и тако хода и пати се неизрециво. И тако му се чини да имаде смисла и логике у свему томе. И да је све то врло добро постављено, и да тако треба учинити, јер да је тај пут сада једини излаз