Srpski književni glasnik

100 Српски Књижевни Гласник.

трубе, бомбардони лимени M бубњеви узбичују крв, па да у њему све завре и ускипи. То су они славни животни моменти када човек ступа у ритму солдачке глазбе, усправан, млађахан, те се све некако ратоборно израстао ван, и душа му вијори као застава, и цело тело дршће од чежње за неким мимоходом пред царским генералима, за неким ратом, јуришем, када само падају мртваци лево и десно као снопље. Напред! Напред! А сада, када се музика на челу батаљона или компаније враћа са спровода, те они кларинети и фруле пиште и добоши брује, и све некуд грми весели марш, вичу шегрти и лају псета и трчи руља дечурлије пред оним тамбуром са маршалским штапом, стари само стане на час, дигне уши и слуша. за),

— Аха! То је соллачка музика! Ваљда иду са спровода! Иду са спровода и веселе се! Хја! Тако је то у животу! Један умире, други пева. Нема ту ништа! Тако је то!

И опет спушта главу и стоји насред улице на иншпекцији даље, тромо и апатично као да га се та цела улица, ни музика ни спровод ни људи по плочницима, савршено ништа не тичу.

Он је шта више пао тако дубоко у неко лено и беспомоћно мртвило, да је као надстражар у служби, са полумесецом и својим славним бројем под вратом, дакле као краљевски орган, престао да иступа“ ауторитативно и напрасито. Онај импозантни императив „у име закона“, који је он увек тако строго и оштро нагласио, да се је чинило да је он управо неумољив у потпуном смислу те речи, и који је он увек тако строго изговарао, као да он то сада не врши функцију у име неког невидљивог закона, него управо у име своје, директно, он лично, у својој приватној ствари, као да то он лично сада сече голом сабљом дотичну особу по глави, он је сала само промрмљао тако некако кроз зубе као да му се неће, и није више ни половицу толико апсио као некада.

— Нека све враг носи! Шта ме се тичег

Реума је почела све више да га гризе, коса му је на затиљку испадала свакога јутра у чуперцима, зуби, очи, мишићје, цело тело, све је то постајало некуд гњило и губило се, губило се и нестајало. Он је спао на то да није могао друго него да осећа како не може ништа, како је све прошло