Srpski književni glasnik

MARIS"CSTELIEA,

УРОШУ ПРЕДИЋУ.

Смарагдни тихи дан из срца океана

Сам још у сумраку сја кроз улице венецианске;

А у дну зелена бескраја где увире бледа лагуна,

У нов смирај сунца се купи бакар и пурпур једрила, И гори као мак кроз поља мајска. |

Прелива се, лебди град као визија, као звезда: Небесне неме лепоте кап коју чежњом бескрајном Привукоше кругови морски са небесних вечних колута, Стан где окружена свагда песмом најслађе тишине Сијаш из тајне дубоке,

Ти што се радујеш, блага, Топлом, руменом одсеву воска, и мирису саћа, Као Деметра мајка побожним светим пчелама. Да, као златно саће, препуно меда мирисна, Трепте мозаици храма у вечној лепоти цветној, Звездан расипљу сјај тајанствен, и пуне апсиде Зрацима спорим, несталним, и топлом, позлаћеном тамом. Али доброта се твоја окреће онамо где дишу Маглени, светло сиви, далеки рубови мора; Слушаш, кроз ваздух без крета, најудаљеније буре, Што брује к'о морски одјеци у сплету вијугаве шкољке Тихо над мраморним кутом драгоцена трга, и кејом, Где се, к'о небесна тамјана дим, сад дижу око твога лика Позни облаци вечерњи, са бојом јоргована.

И град се већ губи полако у сене и зрачне одјеке, Лелуја се преда мном тама.

Но шумна ме не плаши ноћ дубока, ни необуздани Ветар што сеје беле цветове пене по мору:

Сад знам да у свакоме трену

Лебдиш над мрачним кутом душе где молитве снују,