Srpski književni glasnik

Maris Stella. 107

К'о звезда у дну видика над водам: препуним тајне; Знам: кад се прену у бури, и лет им са вихором расте, Као албатросу, рониш и ти тад из истих дубина: Левкотеа с велом спасења; знам: кад се стиша даљина, Чека дар борбе и буре, Наусикаа вечних обала; Привучена душином чежњом са сферних далеких колута Блиста усамљена кап небесне неме доброте.

Спасе што ничеш из беде! Светлости што ничеш из таме! О, чуј сад и мене! — Ја ништа,

Ништа пред тобом немам до колена оба свијена,

И молитву срца у грчу. ·

Ја вере немам ни као горушичино зрно;

Ја вере и не желим! Но моја те колена моле,

Моли те грч мога срца:

Отлони црну буру, једина звездо мора!

Смилуј се, мајко света, грозници мојих мисли.

АНИЦА САВИЋ-РЕБАЦ.