Srpski književni glasnik

ИСПОВЕСТ.

Вама што идете ка небу, збогом!... за мене, далек, звездани круг

у свему свом хладном ћутању многом не вреди колико најгори друг јудоли плачевне, у којој блуди человечески пребедни ум!

Млад човек, у осталом, ја увек волим све оно старо што загрева,

што расте, цвета, пева, сја.

Покаткад чак се и Богу молим, каткад се срећа у вину снева,

а Космос стане у ока два.

Кад бејах мали, сећам се, мати, певала ми је песме о Марку

и — каква глупост! — ја срећан бих; доцније могох и много знати,

но не изгубих љубав сву жарку

и успомену часова тих.

Сентименталност2 Ни за пет пара немам је, авај! Ал' приче те волим и данас из доба стара: Марка кад пије, Кнеза кад мре, рухо јуначко, калпак, челенку, Милоша храброг к'о млади Бог, легенде славе, издајства сенку, бол робовања народа свог,

сумор Косова и понос Жиче, без обзира да ли се то и Марса тиче. Нек ме будућност за то осуди, нек моје име постане плен

мрака и таме. К'0 и сви људи, ја знам да нисам до прах и сен:

кад прођу дани сунца и страха, усахне суза и смеха вир, ја и не тражим до љубав праха,

нити што желим до сенке мир! Ж. МИЛИЋЕВИЋ.