Srpski književni glasnik

ПОЛИТИКА ИТАЛИЈЕ ПРЕ И ПОСЛЕ РАТА.

Обично се узима да је утврђивање Француске у Тунису 1881 године дало повод Италији да уђе у Тројни Савез. То је схватање међутим скроз погрешно, јер је познато да је Мангети још 1873 године, приликом путовања Виктора Емануила у Беч и Берлин, водио о томе разговоре, а да је Криспи 1877 године учинио Бизмарку и конкретне предлоге за зближење Италије са Немачком. За Италију су у то време били меродавни више психолошки него географски разлози. Најпре, одмах после уједињења, она је страховала да ће Француска покушати да благодарност коју јој је Италија дуговала за своје ослобођење употреби да над младом државом утврди неку врсту бар моралног протекторства. Затим су говори консервативних посланика у француском парламенту и држање најпре Жил Фавра а после Мак Махона према Италији, указивали да у Француској још постоји јака струја за помагање, претенсија папиних на Рим. Најпосле су републиканске тежње у Италији налазиле јаког ослонца код виђенијих политичара француских, што је, природно, изазвало незадовољство монархистичких кругова и влада у Риму. Овим елементима, који су дејствовали још од 1870, ваља додати онај осећај усамљености и немоћи који је владао Италијом за време берлинског конгреса, на коме је она играла и сувише безначајну улогу.

У првом уговору тројнога савеза истиче се као његов циљ да „увећава гарантије општег мира, да ушврђује монархисшичко начело и да тим самим осигурава нетакнуто друштвени и социални поредак“. Овом садржином својом тројни савез несумњиво понавља начела тројецарског савеза, који је тада био још у пуној снази. Други члан уговора истиче напад Француске на Италију као сази5 Тоедел5 за Немачку. У том првом уговору се нигде не спомињу интереси Италије у Северној Африци, што је несумњиво доказ да је у то време Тунис имао врло споредног значаја у одређивању спољашње