Srpski književni glasnik

Политика Италије пре и после Рата. 111

заоштравала њене односе са Француском и, приликом IIpeдузећа Криспијевих у Абисинији, та заоштреност је избила нарочито на површину. Али већ пропаст Криспијеве Велике Италије код Адуа и огорчење које је она изазвала, покренули су Италију да размишља о споразумима са Француском У питању афричком, коме је она придавала велику важност. Ово је Италији било у толико лакше учинити што су тада већ престали били да дејствују сви они разлози који су је у седамдесетим годинама гонили да тражи наслона у Немачкој противу Француске. Основа за споразум са Француском била је, 1896, признање француске окупације у Тунису од стране римске владе. Четири године доцније Француска и Италија потписују конвенцију којом се узајамно признају права Француске на Мароко и права Италије на Триполис. Тиме је омогућена 1902 и она изјава о неутралности на коју се обвезују Француска и Италија, и која је у погледу на Италију у ствари значила њено напуштање тројног савеза. Како је ускоро затим, 8 априла 1904, дошао и онај чувени споразум енглескофранцуски којим се на основу узајамних попуштања регулишу дефинитивно сва спорна питања која су у Азији и Африци постојала између Енглеске и Француске, то се сада ствара нов блок средоземних Сила, који више нема везе са тројним савезом. Италија, која је дотле чинила спону између тога савеза и Енглеске, обновила је 1902 године истина уговор са Немачком и Аустро-Угарском, али то је већ само по форми. „Она од 4 јуна 1902, од изјаве Делкаси о неутралности Италије, припада својим савезницима само по речима, а срце јој је на другој страни“ (Рудолф Кјелен). И конференција у Алгесирасу показала је довољно како Италија своје интересе у Средоземном Мору ставља изнад својих обавеза према дотадањим савезницима. Већ у то време било је политичара у Немачкој, а на првом месту сам амбасадор у Риму Монте, који су тражили да се са Италијом дефинитивно рашчисти. Али је берлинска влада с правом страховала да би и формални излазак Италије из савеза знатно умањио углед немачке групе Сила, те је зато, по речима Јагова, „требало продужити возити се старом шином, и ако је она била попустила“. Зближењем руско-талијанским, које је следовало састанку владара у Ракониџи 1909 и које је изведено на основи признања руских претенсија на Дарданеле и талијанских на Триполис, затворен