Srpski književni glasnik

Васкрсење. 7,

не постоји, те да га сматрају за друга, онако равноправно, и као човека пред којим се може до миле воље шалити и смејати. Али то никако није било могуће, и баш зато што је то немогуће било, мучило је Г. Леђенског, па је у грудима осећао као неко клупче које га гуши до плача. Та проклета граница, тако видљиво и сурово постављена у канцеларији, иде за човеком, па после стоји онако исто оштро повучена и устремљена и напољу у животу. И увек, на сваком кораку саплиће се човек на њу, и она га опомиње да не сме и да нема права бити млад и онда кад он свим својим нервима, сваком својом жилицом и целим својим бићем осећа да у њему букти румени пламен оне узвишене и праве младићске силе. И како је ужасно то да човек, чијој се снажној природи треба дивити, један човек који из неких узрока пати од дуже уздржљивости, па поред тога некако очувао и младост срца, изгледа комичан некоме у неким приликама, а нарочито у очима те младежи, и то ове данашње младежи, која у ствари и нема млада срца и којој једино године, дакле цифре, дају право на све.

И тако, савладан силином своје туге, господин Леђенски устаде нагло иза писаћег стола и приђе великом огледалу до прозора. Онда стаде испитивати свој спољашњи изглед и, као да није он то сам лично господин начелник који посматра себе, него друго неко лице, заузе непристрасан став посматрача, па се нарочито упиљи у своје густе, проседе веђе и чело избраздано многим борама.

И господин Леђенски увери се на мах да пред њим стоји неко који за себе не би могао баш рећи да је млад, па му срце стеже неки узан обруч и у њему нешто јаукну: јао, јао, те се брже уклони као поражен оним што је угледао. Онда је крупно корачао по соби, и тако, утучен оним утиском, осећао је како га страшно и ситно кљује нека артерија у мозгу до помрачења у глави. И у том мраку, нејасно и збркано, изађе му сва прохујала младост, празна, старачка, неискоришћена. И тако у искиданим сликама, лудо брзо, пролазиле су поред њега све прошле несреће, све болести, сви сукоби; и сва одвратна досада паланке у којој се годинама распадао згади му се грозно.

И усред тог неиздржљивог осећања врата се његове собе отворише и несташним једним гестом мали женски чиновник који уђе, упитно погледа господина начелника: је ли вољан