Srpski književni glasnik

8 Српски Књижевни Гласник.

да потпише. А овај мали женски чиновник, ова отмена и бледа девојка, ова Рускиња, Тања, у чијем је гласу имало нечег што необично опија и открива неке дубоке, непознате чежње, уносила је увек у собу господина Леђенског неки мистичан занос који је у њему будио немир који се не може одредити.

— О, ви сте врло вредни, госпођице Тања!

— Да, да.

— И навикли сте већ, радите свег

— Ну да, навикла да.

— И добро говорите српски.

— Морам, да!

Па је она, нагнута, подносила плаве, ситно исписане табаке и тражила оно место за потпис, а господин Леђенски, узрујан близином оне миле главе, раширеним ноздрвама удисао мирис њене косе.

— Кога имате овде у Београду, госпођице Тањаг

— Маму.

— Вас двег

— Да, да, да.

— Ваш отац шта је биог

— Ђенерал, гувернер.

— Адма ви мора да се мучите овде2 Ви сте много трпелиг

— (О да, много.

И у том тренутку једна искрена и дубока нежност, нешто благо до суза поплави душу господина Леђенског, па је зажелео да јој говори дуго, много и топло и да је потпуно увери како је готов да се за њу сав жртвује, онако, из једног најчистијег осећања, једино из тога осећања, и то да се жртвује до краја целим својим бићем, ако би тако могао бар донекле да ублажи оне њене муке, те да их заборави и понова почне лепо и добро мислити о људима и о животу.

— Да вам нешто кажем, госпођице Тања. Ви немате баш никог овде

— О да, о не!

— Знате ли штаг Ето ја сам ту. За све обратите се мени, молим вас. Али пазите: с правом се обратите мени. Просто замислите да имате брата. Ето ја сам ваш брат. Кажем вам, ама за све, за све што вам треба.

— О, шега, тегси

— Хоћетег