Srpski književni glasnik

Политика Италије пре и после Рата. 113

државе, која је имала прилике да је паметније на другој страни употреби. Али остављајући на страну што је Италија, сасвим природно, чим је дошла до свести о себи као о Великој Сили, старала се наставити једну велику историјску традицију своју, њена тежња за колонијама била је израз и једне стварне потребе. С правом се може рећи да ни једној великој држави, може бити, колоније нису биле тако неопходне као њој. Њена емиграција је несразмерно велика и расте сваког дана, претећи да постане повод озбиљним пертурбацијама демографским. Док је 1876 изишло из Италије, тражећи себи хлеба на страни, 108 хиљада људи, што је чинило 395 од 100 хиљада становника, године 1900 емиграција износи већ 352 хиљаде или 1091 од 100 хиљада, а 19192 године преко 708 хиљада или 1028 на 100 хиљада становника. То је, разуме се, увек био најбољи део радне снаге талијанске, који је одлазио у северну, поглавито у јужну Африку, и губио се већим делом за увек за Италију. Било је економиста који су ту емиграцију радног живља истицали као благодет за Италију, зато што је тај живаљ, врло вредан и штедљив, слао знатне суме новца кући. Последњих година рачунало се да је од тих људи стизало просечно годишње на 500 милиона, разуме се здравог новца, у Италију. При томе се заборавља да је људска снага сама по себи најдражи капитал за сваку земљу, да су ти људи, док су стигли на снагу и спремили се за живот, стали државу сваки просечно 1000 франака на школовање, и да они, и ако у главном сиротиња, собом односе увек један део богатства народног (Михелс). На супрот оној изреци по којој се за сваком „енглеском емиграцијом увек утврђује одмах и енглеска застава“, то значи ствара се енглеска колонија, талијанске исељенике није пратила никаква организована заштита, као израз државне власти Италије. Ушла у светску утакмицу две стотине година после осталих Сила, Италија није дуго имала снаге да својој сиротињи, исељеној преко мора, да оне подршке које су емиграције других земаља имале од својих влада. Све то чинило је да се колониална политика уједињене Италије јавила као једна потреба коју је нарочито осећао талијански пролетериат, што је и дало повода да је италијански империализам носио у свету име „империализма сиротих људи“. Узрујаност и незадовољство које је настало у Италији после