Srpski književni glasnik

114 Српски Књижевни Гласник.

пораза у Либији није потекло отуда што је маса народна била противна колониалној политици великог стила, какву је започео Криспи, већ је било последица чисто унутрашњих незгода. У својој несумњиво великој предузимљивости „Криспи 'није видео никакву незгоду да уђе у широка колониална освајања, и ако се налазио у рату са свима слојевима народним“ (Михелс). Под сасвим друкчијим унутрашњим приликама предузето је освајање Триполиса, те је зато оно и нашло одушевљеног одобравања и подршке у целој земљи. Под утицајем помирљиве политике Ђолитијеве, пролетериат и његове странке прелазиле су из револуционарне у реформистичке организације и стале озбиљно помагати владину спољашњу акцију. Лабриола, познати шеф социалиста талијанских, писао је тада: „Нека се зна добро да се ми не боримо само противу оне шаке Турака у Триполису... већ противу интрига, претњи, војске и новца плутократске Европе, која не трпи да мањи народи смеју да учине какав покрет или избаце само једну реч која би могла да компромитује њену гвоздену хегемонију“. Цела Италија је, борбом за Триполис и његовим заузимањем, осетила да се пред њом отвара велики хоризонт Средоземног Мора. „Нико, рекао је тада и Сан Ђулијано, не сме више назвати Средоземно Море таге позтит ... Италија је у њему задобила и сачуваће прву, светску улогу“. Ту улогу, међутим, за коју се Италија тридесет година борила, изгледа да је на путу да изгуби после рата.

Бечка и берлинска полузванична штампа у више махова тражиле су пре светског рата да се Италија једном дефинитивно изјасни да ли ће, остајући у савезу, водити континенталну или колониалну политику. Њима се чинило да Италија искоришћује свој положај у тројном савезу и осигурава себи колоније, у своме својству Силе Средоземног Мора, али да се она у исто време иставља увек на супрот тежњама бечке владе на Балкану и труди да учествује у добитима које ова себи осигурава. У ствари Италија је, све док је Аустро-Угарска постојала, водила према Средоземном Мору и афричкој обали офансивну, а на континенту врло вешту дефансивну политику. Један турски дипломата окарактерисао је положај Италије у тројном савезу речима да она стиска руке својим савезницима,