Srpski književni glasnik

Политика Италије пре и после Рата. 115

да је оне не би ухватиле за гушу. Све јаче продирање АустроУгарске, и преко ње Немачке, ка Солуну, било је за Италију опасност како за интересе на Јадранском Мору, тако и за тежње њене према Африци и Малој Азији. Из забележака које је ту скоро штампао Силаши, види се да је ДАустроУгарска, 1913 године, кад је мислила свакако да је већ сигурна да ће продрети до Солуна, предузимала у Берлину кораке да јој се осигура део у Малој Азији, и то баш у Адаљи, коју је Италија од увек сматрала као своју сферу интереса. Борба противу тежњи Аустро-Угарске на Балкану чини несумњиво важан део политике талијанске, али је то увек негативан, дефансиван део те политике. Њен позитивни део, који је увео Италију у светски систем Сила, било је њено утврђивање на јужним и источним обалама Средоземног Мора.

На односе Италије према Аустро-Угарској имао је у ствари врло малог значаја иредентистички покрет, ма да га је бечка влада увек истицала као неку велику опасност по интегритет двеју монархија. Под редовним приликама националистичке и иредентистичке жеље нису налазиле подршке у земљи, нити су успевале да продру у програм иједне озбиљније политичке групе. Одмах после уједињења, и дуго после њега, носиоци тих тежњи били су искључиво Гарибалдијеви републиканци, и зато баш нису могли имати ослонца у монархистичкој Италији. Модеран, националистички покрет, чији је инициатор Корадини, а који је накалемљен на неодређене тежње старијих генерација, гледао је и сам у иредентизму „више једну емоцију коју ваља подржавати, него задатак који ваља испуњавати“. Он је био и остао је једно јако патриотско, више литерарно осећање, коме је Д'Анунцио у Лове дао силног израза, али које није било ничим јасније обележено нити географски ближе ограничено. Ријека, која у овом тренутку опет чини предмет патриотских испада талијанских, није до 1914 године у националистичким манифестацијама играла никакву улогу. Те године је сама Идеа Национале, најважнији орган националиста, искључила Ријеку из захтева талијанских.

Али баш та неодређеност осећаја, та емоција, морала је, у онаквој друштвеној и политичкој средини каква је била талијанска, да постане силан чинилац у моментима опште узрујаности. Оно што карактерише политички склоп Италије,