Srpski književni glasnik

Светомир Нколајевић. 127

словенски Одбор, ни Народну Скупштину, ни Владу) да захтевамо ослобођење и уједињење и оних крајева где смо рачунали на најмањи проценат својих истомишљеника. Принцип нам дакле није био воља појединог краја, покрајине или „племена“, него општа заједничка воља целога народа. Били смо мишљења да се уједињење мора провести па макар и силом, не само против непријатеља, Аустрије, него против рођеног брата који га неће.

И та идеја је победила. Сила се није морала — хвала Богу — употребити, али је треба употребити ако ко хтедне силом или ма каквим смицалицама да уништи оно што је кроз генерације стварао здрави инстинкт народни, што су проповедали и за шта су се били највећи умови наши у прошлости,

и за што је пало море крви наших хероја.

Сарајево. ШУКРИЈА КУРТОВИЋ. (Наставак у идућем броју.)

СВЕТОМИР НИКОЛАЈЕВИЋ.

]

Политичар и дипломат, председник министарства и посланик у Атини, оснивач Друштва Св. Саве и Друштва Стевана Дечанског, Николајевић је прво и најдуже био професор књижевности и књижевник, и ми се овде желимо задржати само на његовој професорској и књижевничкој кариери и раду.

Рођен септембра 1844, у селу Радуши округа ваљевског, Николајевић је учио основну школу у Ваљеву, а средњу у Шапцу и Београду. Седми, завршни разред гимназије свршио је у првој београдској гимназији 1863; школски су му другови били Стеван Д. Поповић, министар просвете и педагог, затим професор Клерић, Димитрије Дукић, преводилац познате историје Иловајскога, просветни добротвор Димитрије Стаменковић, и најпосле онај који је најчувенији из те генерације, Светозар Марковић. Лицеј је баш те године био претворен у Велику Школу, и Николајевић се уписа у њу, и слушаше предавања две године, до јуна 1865. Послат тада као државни питомац на страну, он је учио најпре на университетима у Цириху и Берну, по том у Берлину, нешто у Брислу, најпосле у Паризу и Лондону, и остао је на страни