Srpski književni glasnik

26 Српски Књижевни Гласник.

од прилике шест година. Велико је чуђење и дивљење било у ондашњем примитивном Београду, — како нам је причао један савременик — кад се дознало да је Николајевић послат „чак у Лондон“ да учи школу. И раније је било случајева (Милан Кујунџић) да који наш студент дође до енглеске престонице, али као да се дотле није десило да се неко нарочито упути тамо на учење. Изгледа да је Николајевић после тога тражио још да посети Рим, и да је то и добио.

Подробности о учењу Николајевићеву на страни нису нам познате, али како су, у то време, млади људи који су толико година били на страни, и нарочито они који су учили у Енглеској, били врло ретки, то је природно да је Николајевић, по свом повратку у отаџбину 1871, одмах уживао велики глас. Одмах је био и сматран као кандидат за наставника Велике Школе. Катедра књижевности била је тада заузета и Николајевић је морао извесно време причекати да се она упразни; за то време служио је као писар у Министарству Просвете. Априла 1873, Стојан Новаковић оде за министра просвете у Ристићеву кабинету; као министар, он одмах изврши и једну јачу реформу Велике Школе, и, поред осталога, од катедре словенске филологије која је дотле обухватала и књижевност, и коју је Новаковић дотле сам и држао, он издвоји катедру за историју опште књижевности. Ову последњу заузе Николајевић с јесени 1873, најпре као суплент а доцније као професор. С малим прекидима — године 1887 постао је председник општине у Београду — он је остао на тој катедри до 1894, кад је отишао у друге службе.

Први ђачки нараштаји који су слушали Николајевића били су, како уверавају, одушевљени њиме, и волели га мимо друге. Они су у њему гледали не сувог филолога него књижевног историчара који сматра своју науку као чисто књижевну дисциплину. Они су у њему гледали свестраног познаваоца свих страних књижевности, нарочито западних и старих класичних ; и доиста, „он је одједанпут и први упознао наше студенте с једним великим бројем туђих књижевника“, што је за ове значило много. Они су га још нарочито ценили као говорника, као човека речита, који је имао полета у говору, и њима је могло бити пријатно кад је он грмео с катедре у свом мушком баритону. Уз то, он је био слободоуман, и ђаци су то особито волели; њима је он изгледао онако од при-