Srpski književni glasnik
Светомир Николајевић. 129
лике као циришки професор Јован Шер, чију је Исшорију Опшше Књижевносши Новаковић био превео 1872—1874, и коју су први Николајевићеви ђаци имали у рукама.
Кад је предавао нама, мојим друговима и мени, крајем осамдесетих година, Николајевић је чинио на нас сасвим други утисак. До душе, ми смо га слушали и раније, док још нисмо били ђаци Велике Школе. Почетком осамдесетих година, Николајевић је држао један курс јавних предавања, ред Шекспиром; то је било на првом спрату капетан Мишина здања, над собом број 10; било је доста света и сем ђака, било и дама; и ми смо као гимназиалци долазили на та предавања, и уживали смо у њима. Али кад смо се уписали на Велику Школу, ми тога уживања код Николајевића нисмо више имали. То је било, прво зато што су нам његова школска предавања изгледала сувља и блеђа него она јавна која смо као дечаци посећивали (она су управо била сасвим сува и проста); друго зато што их он није много држао. Сваке године, Николајевић је само почињао предавања, и после извесног краћег времена престајао с њима. У првој години, примера ради, предавао нам је грчку књижевност, и дошао с њом не даље од Хесиода (Дела пи дани), па престао. У другој, почео је понова исти курс, и опет на истом месту стао. У трећој, није у опште држао часове, пошто је отишао за председника у општину. У четвртој, понова је почео грчку књижевност; овога пута не само што је прешао Хесиода него је отишао и даље, до трагичара и историчара, и можда до краја, и предавања су трајала дуже, цео семестар. Али ми смо већ били пред завршним испитима; времена није много остајало да се у предавањима обухвати цео предмет; и кад сам већ о томе почео говорити, да кажем како смо из те ситуације изишли. Ми се решимо да предложимо свом наставнику да не предаје више, него ћемо ми само држати колоквије код њега, сваки из по једне читаве књижевности: један из грчке, други из латинске, трећи енглеске итд. Николајевић је изгледао врло срећан кад смо му то предложили. Смејао се, одобравао гласно; у једном широком гесту превлачио руком преко лица, преко браде и по својој разбарушеној коси; био врло задовољан, очевидно. Јер је Николајевић, тада већ, почео јако да занемарује школу. Као што је неко тада приметио, Николајевић би долазио у школу свако јутро, свратио би у професорску канцеларију
9