Srpski književni glasnik

130 Српски Књижевни Гласник.

где су биле новине, разговарао би и дискутовао с колегама који су дошли да држе часове, и пошто би дао довољно доказа да је здрав, и чак да има тема за разговор, и да му ништа не смета да предавање одржи, он после подне не би дошао да га, према објављеном распореду, одржи.

Николајевић је доживео у главном све почасти које припадају књижевној и научној кариери. На предлог Алексе Спасића и Нићифора Дучића, он је јануара 1874 — тада је био суплент — постао редован члан Српског Ученог Друштва. Новооснована Чупићева задужбина позове га септембра 1877 да реферише о Туроманову преводу Демостена; он написа реферат, који би штампан 1878 у Годишњици ; новембра исте 1878 године написа есеј о Тациту за часопис друштва, и јануара 1879 би. једногласно изабран за члана одбора задужбине. Као министар просвете, Новаковић основа Главни Просветни Савет 1858], и Николајевић би одмах (16 априла) постављен за ванредног члана. Коларчева задужбина изабрала га је 14 јуна 1885 за члана одбора. У то време од прилике био је и члан књижевног одбора у нашем Позоришту. Чим се основала С. К. Академија, он је одмах (1887) њен редовни члан, међу првима. Почетком школске године 1889 изабран је за ректора Велике Школе. Не само друштва и установе, него су и све угледне или угледније редакције књижевних и научних листова — Ошаџбина, Годишњича, Просвешни Гласник, Рад, Српске Илусшроване Новине, примале радо Николајевићеве радове. „Редакције свих часописа — рекао је једанпут Г. Владан Ђорђевић (Ошаџбина У Ш, 631) сматрале би за срећу да који од његових радова донесу“. У доцнијим, млађим друштвима и редакцијама, оним из деведесетих година — С. К. Задруга, Дело и друга — Николајевића нема.

Само, Николајевић није живо учествовао у друштвима и редакцијама у којима је био члан. Као год у школи, тако и у опште у овом уже просветном раду, — остављам на страну патриотска и хумана друштва, у која је доцније улазио Николајевић је убрзо показао индиферентност према пословима ове враге. Он нема ни једне расправе у Гласнику Српског Ученог Друштва којем је члан од 1874 био па све до краја (1891). На састанке Чупићеве и Коларчеве задужбине није, како изгледа, годинама долазио. Своју академску приступну беседу — О реформи у Визаншији УШ и 1Х века, држану 1888