Srpski književni glasnik

Светомир Николајевић. 130

године — није никако штампао. Од прилике у оно доба кад је изгубио ревност за школски рад, изгубио ју је и за остали рад на просвети. Као да је најживљи био његов активитет негде од 1878 до 1885, између два рата. Тад највише и пише; тад са својим друговима оснива часопис Рад (1881); тад издаје Лисшиће; тад је неко његово живље кретање и у Српском Ученом Друштву: 28 јануара 1883 изабран је за председника одбора филозофских и филолошких наука (али већ 24. јануара 1884 даје оставку на то место), итд.

Кључ за разумевање овога ваља тражити вероватно у оној општој болести наших људи Краљ Миланова времена, у политици. Цео је свет улазио тада у политику. Врло фини умови — као нпр. Андра Николић — остављали су тада књижевност и науку ради политике. А она је — као што је познато — крхала људе и учинила да пропадне оно што је у њима најбоље; последица тога била је и то што је књижевност остајала у рукама слабијих. Лепо би се поглавље дало начинити о односу између књижевности и политике у нас; ја, наравно, нећу у то улазити, већ и због тога што ми повод за то није врло згодан. Овај навод из Меколија каже, у осталом, кратко оно што бих ја дуже рекао: „Да један човек — каже Меколи, који је био и политичар и књижевник — пред којим стоје отворена два пута, један ка књижевности а други ка политици, и који има наде да ће се одликовати у једном или другом; да тај човек изабере политику а остави књижевност, — то ми изгледа безумље.“

И ако из генерације која је сва још у школским, шта више гимназијским скамијама почела да пише, Николајевић се у књижевности јавља доцкан, скоро да кажемо врло доцкан. Ми не налазимо његова имена међу сарадницима ни „Лицејке, ни Данице, првог Јавора, Виле, Машице, ни Лешониса (он у њему у опште није писао), нити других омладинских, полу омладинских и осталих листова у којима су његови вршњаци у велико радили; све листове шездесетих и с почетка седамдесетих година немам под руком да бих могао ствар “ позитивније утврдити.

Први његов рад, колико видим, то је Леди Моншегијева о Србији у Ошаџбини Г. Владана Ђорђевића 1875. Леди Марија