Srpski književni glasnik

132 Српски Књижевни Гласник.

Вортли Монтеги путовала је почетком ХУШ века по истоку, и у својим Писмима госпођи Хјуст и другима, која су позната као угледно дело у енглеској књижевности, писала је, поред осталога, и о Србији; два су писма њена из 1717 из „села Београда“ (Belgrade village). Познавши се с тим делом ваљда у Лондону, Николајевић га је приказао српској публици. Добро је и учинио; треба и данас обраћати пажњу на ту књигу. Исте године, он је у истом листу штампао чланак О сшојицизму у римској држави; то је једно јавно предавање, управо светосавска беседа ученицима. После ових првих радова, који су у осталом само у извесном степену из праве његове струке, Николајевић почиње писати ствари непосредно из ње. Историју

светске књижевности није написао, вероватно и зато што су

ђаци, већ у прво његово време, имали један добар уџбеник у Новаковићеву Шеру. Али је ушао у писање есеја. Најпре би штампан Тациш (1878), затим Јулија (1881), серија предавања Пред Шекспиром (1882), Бајрон (1885), Моншескије (1887).

Николајевић је један од првих, ако не први, који је своје есеје растурене по листовима сабрао у књиге. То су његови Лисшићи — име је постало у неком виду популарко, и узео га је Г. Нушић за свој познати спис — управо Листићи из књижевносши, две свеске, 1883 и 1888. Ту су ушли есеји које побројасмо. Серија Пред Шекспиром, — која је била преглед светске књижевности и културе до Шекспира, с једним уводом, — разбијена је тада на више делова: О вешшини, Ариосшо, Тасо, Камоенс, при чему су извесни делови серије изостављени. То је и добро учињено, јер су одиста ти делови — стање наука у времену Препорођаја, уметност тога доба и др. слаби и представљају један овлашан и неоригиналан преглед. Николајевић је мислио, — како он сам каже у поговору прве свеске Лисшића — „да овој свесци дода још неколико, са новим радовима,“ али то није учинио.

Лисшићи су главни рад Николајевићев. У својој Југословенској књижевносши (Кембриџ, 1918), ја сам их назвао „пријатним популарним студијама о неколиким највећим светским писцима“, и држим да је оцена тачна. Ко хоће да добије прва обавештења о овим писцима, може с коришћу прочитати Николајевићеве есеје, и читање му, по начину излагања, неће бити непријатно. Та оцена је, међутим, за ову прилику, сумарна, и треба ући у нешто подробнију анализу.