Srpski književni glasnik

Светомир Николајевић. 133

За своје време, писац ЈЛисшића је, изгледа ми, био довољно версиран у литератури свога предмета; он н. пр. наводи Гервинуса, Халама, Хетнера, Тена (1878, у Тацишу), Брандеса, кога он зове „гениалним критичарем Брандесом“, и сличне. Песнике и писце о којима је у том делу говорио, познавао је по властитом читању; о томе сведочи велики број преведених одломака којима су есеји прошарани, а и иначе се види. Његова читања била су, ваљда са изузетком Камоенса, по оригиналу, не по преводима. Николајевић је знао доста језика: немачки, француски, талијански, енглески, латински, грчки, новогрчки, можда руски. Знању његову можда се што може приговорити — Туроман је, н. пр., у свом реферату о првој свесци ЈЛисшића, чинио исправке за преводе из Тацита, — али је то знање било у главном добро. Сем свега овога, и стил Николајевићев има извесних привлачних особина. Он је жив, гдешто колорисан и ако с нешто реторике (видети карактеристику главне личности у Бајронову Ђауру), има згоднијих антитеза (видети паралеле: Тацит и Салуст), и, у оно доба нарочито, могао је често изгледати бриљантан и литераран. Николајевић је, у осталом, читао добре писце, стилисте и реторе, и могао из њих доста научити. То су све добре стране Лисшића.

Али, с друге стране, оно што је главно и битно у књижевној критици оскудева у јачој мери у Николајевића. Праве критике, пуне књижевне и естетичке анализе, ја не налазим у Јисшићима. Оно што један критичар сам, по свом нахођењу, опази код песника о којем говори, то често одсуствује у њима. У њима има причања садржине појединих дела, има преведених одломака, има наведених туђих мишљења, и то обично хвата велики и највећи део есеја. Нешто критике има, али она је више описна, или узгредна и овлашна. Карактеристике су у опште казане конвенционално, тако да се лична нота критичарева много не види. У есеју о Бајрону, који је најдужи, врло често је све друго сем праве оцене: код Јаре дат је у ствари само садржај и карактер главне личности, ништа више; код Кајина, који има тако много оригиналних лепота и дубине, такође нема правог суда и личне оцене. То је и код других песника и писаца. Изгледа да је Николајевић више хтео да прикаже песнике него да их оцени; резултат је извесна празноћа есеја. Јулија је нарочито празна.