Srpski književni glasnik

134 Српски Књижевни Гласник.

Уз то се могу учинити и друге примедбе. Преведени одломци нису увек најбоље изабрани, и каткад се не види да ли су преведени зато што представљају примере књижевних лепота датога писца, или у циљевима неке описне критике. Што се стила тиче, он има доста афектације и неке старинске реторике лажног укуса. Фразе као: „најсилнија љубав сљубљује се с најсилнијом тугом; не дирајте их, јер ће спо-

јени чуда учинити“ (1, 141); — „може ли бити младости без љубавит ако и тог има на свету, онда је та младост болест; из ње се неће развити човек а најмање геније“ (!, 156); — и

сличне, можете чешће наћи у ЛЈисшићима. Има и некоректности у стилу. Има их и у језику; то је и раније примећено (Туроман), а и само је одмах јасно („фамиљског“, „бо“, „слађији“, и т. д).. Каква је транскрипција страних имена, може се видети по овим примерима: Петрарх, Махиавељи, Метастас, Кинет, Махбет, Фордсфорд, и др. То су лоше стране Јисшића, често крупне мане, и које човек не би очекивао.

Ја се опомињем како је једанпут приватно говорено о утиску који су Лисшићи произвели у своје време. Николајевић је, рекло се, уживао врло велики глас док није написао Лисшиће; после њих, публика која је у њега јаче веровала, била је у јачој мери разочарана. У томе може бити истине. Николајевић је ту доиста дао мање него што би се могло очекивати.

Има још једна црта у Лисшићима коју треба поменути. То је слободоумље Николајевићево. Било да говори о Ариосту, било о Тасу, о Бајрону, Монтескију или другима, Николајевић често истиче песнике и писце као неке нарочите заточнике за слободу, а оне који су им противни, као тиране. Он то чини сувише; читалац једнако наилази на ту идеју. Велике похвале које Николајевић даје писцима о којима говори, често се односе баш на њихове слободне идеје и став, више него на књижевну вредност њихову. Човеку се чини покаткад као да чита Зечевића, и утисак није пријатан данас. Наравно, онда, у време кад је Николајевић почео предавати (кад је писао, ствар је већ изгледала задоцнела), то је био општи укуе времена. Он је био скоро приморан да тако пише. Онда се на књижевност еледало као на беспослицу — сви се сећамо Унишшења есшешике и важности која је тој идеологији давана — и Николајевић је, у жељи да подигне углед светских пе-