Srpski književni glasnik

Светомир Николајевић. 135

сника, морао истицати у њима позитивне заслуге бораца за политичке слободе. И његов чланак О вешшини креће се у сличним „напредним“ идејама које су тада владале; то је још Г. Владан Ђорђевић приметио кад је нападао расправу /Тред Шекспиром.

Сем Лисшића Николајевић је писао још неколико књижевних ствари. Из неких од њих дала би се саставити трећа свеска ове серије; можда би се и раније поменути радови (Леди Моншегијева, О сшојицизму, О реформи у ВБизаншији) могли при томе узети у комбинацију, као и неки које је раније писао а није унео у серију. Радови, сем Лисшића, а које нисмо поменули, ови су: Цезар и Бруш (Рад 1881), Једна грчка песмарица о сриском усшанку (Годишњица У, 1883), Козерије из књижевне есшешике (Годишњица ХП, 1891), Приповешка у Грка (Годишњица ХХГУ, 1905). Има и реферата о књижевним делима: о. Демостеновој Беседи за венац (1878), о Ђурђу Бранковићу Г.'Ч. Мијатовића (1879), о преводу Одисеје (1881), о једној приповеци госпође Бичер Стов (1881), о Малетићевој Грађи (1884), о Вукашину Г. Драг Илића (1893), ит. д.; ти се реферати, у колико су штампани, налазе у Годишњици и Просвешном Гласнику. Сем тога, има и ствари које не спадају ближе у књижевност: Рига из Фере (1889), Из Скандинавије (1909, 1910), и неки реферати. Поменути ваља и његову К. С. Велику Школу (1889), која представља историју овога завода за првих педесет година. Расправа је ова врло корисна; са оном старом од К. Бранковића, која обухвата само почетни период, она представља важан извор за историју Велике Школе.

У своје време, Николајевић је, као професор и као књижевник, имао извесну јачу и угледнију улогу у књижевности.

Данас, кад се о књижевности пише и на њој ради толико много и тако добро; кад су се стручне спреме веома обогатиле и јако развио прави оригиналан рад, књижевно дело Николајевићево изгледа танко и оскудно у многом погледу, као што и његов наставнички рад заостаје за радом данашњих наставника. То је напредак времена, и против тога нико паметан не може имати ништа.

ПАВЛЕ ПОПОВИЋ.