Srpski književni glasnik

Књижевни Преглед. 137

друштвеној печали од које пати данас читав свет. Као и они, и Драгиша Васић неприкривено казује своја горка незадовољства, и своје црвене осећаје. У томе погледу, његово дело не једанпут натера човека да помисли на Крлежу, као најизразитијег представника те „социалне литературе“.

Отуда, неминовно, у приповеткама Драгише Васића много политичко-социалних елемената. Местимично његове приповетке добијају пригодан карактер. У Реконвалесценшима добар део приповетке заузима опширна беседа о појму отаџбине, и о томе како се патриотизам развијао до нашега времена. У Ресимићу добошару на два-три места пробија антимилитаристички сарказам, који је врло жучно и опако речен у једном тону који би режимски људи могли да назову дефетистичким. Читава приповетка У празном олшару инспирисана је догађајима са фамознога комунистичкога процеса, и психолошки разлаже конкретан случај са Милошем Златаром (у приповетци Петроније Свилар), кога је сличност имена довела у затвор на место правога оптуженога, и коме је мучењем измамљено признање да је он баш сам тај оптужени. И у другим његовим приповеткама да се осетити та политичка преокупација, и излагање ствари пређе не једанпут у прави пледоаје. Драгиша Васић, адвокат по занимању који је у животу све пре него адвокат, и који је чак и своју познату одбрану пред судом видовданског атентатора, ако је слободно позвати се и на тај моменат, замислио и казао као једну фину психолошку приповетку, Драгиша Васић у својим правим приповеткама често пута заузме став адвоката једног напредног, и тако рећи револуционарног социално-политичког схватања. Такво основно обележје његових приповедака несумњиво није чисто књижевно, и могло би се чак рећи, са једне ортодоксне тачке гледишта, да је тенденциозно у већој мери него што је то у литератури допуштено. Али овакво дело Драгише Васића толико одговара времену у коме живимо, и расположењима у којима се данас налазимо, да је може бити баш због тога нарочито присно свима који осећају терет савременога незадовољства. Чисте артистичке творевине, оне које постају за голо задовољство да се човек њима забави као играчком, данас изгледају штуре и таште више но икад, и залудне до излишности. Ја не тврдим да је данас т.зв. „социална поезија“ једина могућна, и далеко сам од тога да се враћам на стару идеју о утилитаризму, али хоћу да кажем да у временима која трпимо свака поезија губи свој велики смисао, који је утеха у Лепоти, ако савремени човек не може у њој да нађе себе са свима својим стрепњама. Ми не живимо неку од оних пасивних епоха где се све креће по утврђеноме ритму једне непоремећене монотоније, и када се не догађа ништа ни велико ни страшно да човека тргне из његова спокојна сна живота. Ми присуствујемо свеопштој смени ствари и пој-