Srpski književni glasnik

138 Српски Књижевни Гласник.

мова, уз непрекидан и грозничав осећај привремености свега што доживљујемо, и у сталном и мучном ишчекивању нечега новог. Под ногама осећамо рушење темеља, и по речима онога великога Руса, „танцујемо на вулкану“. И песник који би данас хтео да нас забавља својим празним жонглеријама, личио OH на оног средњевековног сколастичара који је, затворен у своју избу, глув и нем за све што се око њега дешава, док је свуда около по граду беснео ужасни пожар, мирно решавао не знам какве матафизичке проблеме. Драгиша Васић, зацело, није од таквих писаца. Он је у своје дело унео много од паштења свога доба, и ако је местимично, прекорачујући границу књижевнога, залазио у тенденцију и пнригодност, умео је и ту да поступи књижевно. Његова најпригоднија ствар, она ужасна и језовита слика У празном олшару, никада не губи карактер приповетке књижевно схваћене и разрађене, и психолошки мајсторски оправдане. И може бити баш да се један део тајне његова нагла успеха може да објасни тим топлим саучествовањем у општој невољи.

Има још један, и сродан, узрок што је Драгиша Васић тако брзо пробудио интерес за своје ствари. Он је једини од наших писаца који је умео да нам истински тачно и верно каже по нешто из ратних страдања. Он нигде није одређено сликао ратне догађаје, ниједна његова приповетка није непосредно поникла из рата, али како су све предметом својим блиске ратноме времену, у свакој од њих има овде онде по нека реч о преживелим ужасима, по неки опис, по нека васкрснула успомена. Ти мање више случајни, али. изванредно тачни одломци из рата казују више о самоме рату и грозотама које он намеће него сви скупа лажни славопоји, где се с патосом, и отужно неискрено, величају „херојска дела“ нашега народа. Слике које се овде виде бескрајно су црње и ужасније, али зато колико веродостојније и ближе свима који су ствари преживљавали. Овде се не умире са песмом на уснама, нити се са благословом подноси свака патња. Ни војник ни старешина не изгледају онако идилично светли и узвишени, и људи се показују у свој својој нагонској наготи. Страх од смрти и ужас од страдања отворено су речени, и хероизам оних који су се ипак пуштали да страдају и да умиру, у толико је већи. У приповетци У гостима, ретроспективно се казују извесни ратни тренутци. У неколико речи и са неколико појединости, читава атмосфера фронта је евоцирана:

„... Посматрао сам кривудаву, у камену усечену линију рова са његовим траверзама и настрешицама од земље и малих, цементом испуњених џакова, преко којих је, да маскира линију, набацано већ осушено пожутело грање. Из тих ровова, као из распукпутих гробова, извлачили су се погурено, и један по један, војници паћеничка изгледа, у спреми, под строгом приправношћу, и са чуту-