Srpski književni glasnik

140 Српски Књижевни Гласник.

некаквих других наших дивизија. И неминовно ћете се сетити Толстоја и његове теорије о гениалности војсковођа. Све је то случајно, и узгредно, набацано местимично по приповеткама Драгише Васића, али све је то тако веродостојно и живо сликано, да његове приповетке, и ако не носе искључиви карактер ратних приповедака, казују о „нашем рату“ више и верније но све укупно што је у нашој књижевности о рату написано.

То све доказује да је Драгиша Васић умео да сагледа у срж ствари. Он доиста располаже ретко оштрим запажањем, и кад хоће нешто да опише, он уме из читавог сплета појединости да извуче две или три карактеристичне ознаке и њима најживље да изазове слику. У томе погледу он има изразиту моћ реалистичног приказивања. Треба само видети како је изведен, у приповетци У госшима, опис оне паланачке лумповке, који је врло развијен зато што се у току баш те ноћи догађају · ствари важне за саму приповетку, али где је ипак све речено у неколиким изванредно живим и живописно карактеристичним појединостима. Ресимић добошар, који као да је у камену изрезан, тако се јасно и чврсто поставља пред очима његова слика, сав је дат у неколиким својим поступцима и изразима, од којих сваки за себе представља не малу вредност колико је срећно запажено. На једноме месту писац описује сасвим младе официре, потпоручнике-академце, који су сви имали извесне заједничке одлике у својој симпатичној младићској уображености, и сликајући их, он даје свега оволико појединости:

„Кад неко прича, они се нагињу, праве грчевите покрете главом као да им је нешто тесно око врата, мичу раменима, мрште се, трепћу, гледају у нос или рамена, али ћуте и слушају“.

Личности се одједаред створе пред вама, и ви се чисто сећате ликова које вам изазивају ови детаљи тако карактеристични за читаву једну групу људи. Савршено је уочена и она појединост којом је окарактерисан тип вишег официра аривисте, охолог, грубог према млађима, снисходљиво љубазног и скоро понизног пред старијима, и какав се на сваком кораку могао да сретне:

„И мајор клима својом лепом, насмејаном главом у знак захвалности на изузетној пажњи. Затим трза узде да врати кобилу, која се усудила да се поравна сђенераловом.

„Добро ı ce држи Милка, гос' ђенерале“. — И гледа

умилно алатушу ђенералову“. Са свим својим несумњивим смислом за реалистично | сликање, Драгиша Васић се никада не расплине у опширне, појединостима претрпане описе, тако драге реалистичним приповедачима. Кад негде треба да се изложи какав детаљнији опис, он ће чврсто згруписати неколико најважнијих и