Srpski književni glasnik

Књижевни Преглед. 141

најбитнијих елемената за слику и дати је у једном ' сажетом облику. Тако ово паланачко летње поподне:

„Обично по ручку, о највећој врућини, кад сунце пржи да прокључа мозак, док зује муве зунзаре у прозорима, а врући ветар гони маце преко празних сокака, и сва паланка спава у знојавим кошуљама; кад небо и брда потамне од јаре, а у баштама са клонулим главама, као обешени људи, блену погурени сунцокрети, он се поводи пустим улицама по усијаној калдрми:

— Боза... ледена...“

У ствари, моћ запажања код Драгише Васића је што и коса у Самсона: сва његова снага се крије у томе. Он у опште ништа друго и не казује до оно што је видео. Он није спонтани стваралац под слободном побудом, који ће снагом своје имагинације и једним интуитивним надахнућем да замисли и оживи нове ситуације и бића у њима, и да их из себе сама реално оваплоти. Он ништа није казао што лично није доживео или што није видео друге да доживљују. Свака његова приповетка поникла је из једне стварности која је у истини била, и свака његова личност израђена је по живоме узору. Драгиша Васић све стваралачке подстицаје добија споља, и у томе смислу он је потпуни реалиста. Али нипошто његов реализам не треба схватати као просту имитацију, као фотографско сликање онога што се запазило. Реалност коју нам даје Драгиша Васић потекла је сва из спољнога света, али је из основе преграђена, прожета је једним новим дахом, и, ако се тако може рећи, преоживљена је. Његов реализам је субјективни реализам, и у томе погледу се он знатно разликује од правих реалиста.

Тај лични унос самога себе у спољну стварност коју казује најспецифичније је обележје овога приповедача. Читава његова књига, у којој се причају све ствари догођене у спољном свету и везане врло мало за самога писца, дубоко је прожета личношћу пишчевом. Он се сав унео у оно што казује, и кроз све то, ако хоћете, казује самога себе. Сам наслов књиге симболично показује да се писац лично кроз њу тумачи. Ушуљена кандила, то ће рећи поражене личне илузије, и порушени идеали. Отуда једна горчина у тону која није ни мало обична код реалистичних приповедача, и топлина у изразу иза које као да се крије суза; и отуда не мала узбуђеност, могло би се рећи нервозност. којом се ствари излажу. Местимично тај узбудљиви, живи, задијани стил, као кад се прича нешто ужасно, читаоца емоционира независно од онога што се ту казује, и некако му се учини да се испод свега тога крије нешто страшно што хоће да се прећути. Начин на који је речена она болна историја У гостима, са нервозном иронијом у тону испод које пробија нека љута чемерност, у томе погледу је више него карактеристичан. Драгиша Васић своје приповетке казује са