Srpski književni glasnik

Уметнички Прегкед. 143

Поред ових, чисто уметничких квалитета, постоји код ових певача једна савршена дисциплина. Благодарећи њој, сав програм којим „Сметана“ располаже израђен је до ситница и певачи га певају на памет, од почетка до краја, и ако је он веома разноврстан и у највише случајева ванредно сложен, тежак, пун проблема који се могу савладати и решити само онда ако се има музикалности, затим чисто певачко-техничке културе, и најзад, ако се поред одушевљења за рад има и васпитања за рад, дисциплине.

У нашој средини, нарочито у Београду, „Сметана“ треба да постане узор. И ја, одајући му највише признање за његов беспримерно висок уметнички рад и ванредно уметничко савршенство, немам данас намере да му још једанпут кажем све своје дивљење.

Мени је данас више стало до тога да утврдим у чему је културно-уметнички и уметничко-социални значај појаве „Сметане“ у Београду.

Културно-уметнички значај је у томе што ће, надам се, најзад и наша певачка друштва увидети да овако како се до сада код нас. радило — о чему сам у неколико махова већ писао — не иде. Реформе, дубоке, корените, су нам потребне. Горке су истине — али их ваља рећи без страха и говорити их што чешће, ради добра наше културе и ради добра самих певачких друштава, — горке су истине да у нас нема оних суптилних културних дрхтаја који гоне масе нашег друштва на један виши, узвишенији рад. У нас нема префињенијег интереса за узвишено, као што га има у отаџбини певача из „Сметане“. Све се своди на ситничарско свакидашње вегетирање, кад је у питању културни живот, рад, и развитак. Нема културног одушевљења, нема дубље потребе за радом, нема животне потребе за акцијом. Нема се разумевања за једну тако просту ствар: без жртава, без добрих нарави, без поштеног давања најбољег дела свога духовног и душевног Ја, не може се ништа урадити. А све је ово још потребније да би се створиле добровољачке заједнице, у које се стичу људи истих идеала, истих чежња, истих снова, ради тих идеала и чежња и снова, гоњени једино и искључиво тим својим идеалима, чежњама и сновима. Можда ћу се пребацити, али сумњам у то, и признајем да бих био срећан ако би ми сумња била неоправдана: изгледа ми да у нашем данашњем друштву не постоје више ни идеали, ни чежње, ни снови. Постоји, чини ми се, само жеља за лаким, пролазним и површним задовољством. Не осећа се велики дах неке мистичне, али елементарне и здраве снаге. Маса је господар, циничан, који презире све што је узвишено и узима само оно што јој може за тренутак пружити површног задовољства, да би се нешто заборавило. Али штаг Да ли оно што је некада било добро, али преко чега треба прећи — сачувавши га — у нешто