Srpski književni glasnik

144 Српски Књижевни Гласник.

друго, боље; или се траже та површна задовољства да би се могле одвратити страшне мисли да је оно добро прошло, да се изгубило, ала да се ништа боље не може створити2 Па се тако, у црном песимизму, не верује ни у оно што је било, ни у оно што постоји и из чега треба да дође нешто ново, наше, „од овога века“, нити се верује у лепоту, у снагу, у полет. И ако игде, у нашим певачким друштвима је све ово јасно оцртано.

У страшној декаденцији, без циља, без плана, бацана од. немила до недрага, од случаја до случаја, наша певачка друштва, оваква каква су до сада била и каква су сада, преживљују своје последње дане. То је истина коју данас хоћу први пут тако јасно да кажем, нека се чује. Што се истине буду чешће слушале, све су бољи изгледи на поправку, на преокрет. И

Пре свега певачки материал не одговара циљу, ни технички ни уметнички-социално. Недостатак певачке културе. је фрапантан. Ни најелементарније способности нема ни за најскромнији динамички израз. Нигде спонтаног певачкомузичког геста. Све се само учи, учи и — на жалост — никад сасвим добро не научи. Затим, певачи окупљени у певачке дружине у нас — а са „у нас“ подразумевам крајеве насељене. српским живљем, јер је у Словеначкој и Хрватској у томе: погледу не само далеко боље, него је врло често и сасвим добро, — ти певачи неће да увиде да се један заједнички. рад може спровести успешно само онда ако се има урођеног: смисла за потчињавање једној вишој, идеалној вољи, и ако се зна да заједница, у овом случају певачко друштво, чини част појединцу, а не да појединац, па ма колико био савршен, чини част заједници. У основи су ствари лоше постављене, и. онда није ни чудо што нема позитивних резултата.

Прво искуство које нам пружа „Сметана“ јесте: победити самовољу и развити у себи способност за прилагођавање заједници. То је уметнички-социално искуство.

Друго искуство је на пољу апсолутне уметности.

Певачко друштво постоји ради певања. Певати може: само онај који има гласа. Међутим, уметничке традиције наших певачких друштава су тако мало примамљиве, да те: установе немају више дражи за новије нараштаје, међу којима би се сигурно нашло „живог материала“ за збор, те су тиме певачка друштва приморана да примају свакога ко се пријави, имао тај гласа или не, само ако уме да „погоди“ велику терцу или чисту кварту, али не записане — то је несавладљив задатак — већ одсвиране на клавиру. А пријављује се тако мали број, и тако уметнички мало интересантан број, да наша друштва апсолутно не могу да прибаве и проберу способне чланове. Услед тога она се и не обнављају, те се, са том сталношћу персонала, одржава и традиција, која је одавно