Srpski književni glasnik

146 Српски Књижевни Гласник.

дице себичности 2 Па ипак, Ричард !! је пун интересантности, и човек га врло пажљиво слуша од почетка до краја, и све више схвата тајне Шекспировог духа, који је тако дубоко силазио у људску природу.

Од свих Шекспирових „хроника-драма“, Ричард Ш је једна од најпопуларнијих. Кад га је Шекспир писао, био је још врло млад, тек је био дао, од озбиљнијих драма, Ромеа и Јулију, други и трећи део Хенриха У/, и вероватно се бавио судбином Ричарда !. Утицај Марлоа још се осећа у местимично бомбастом стилу и у крвавој атмосфери. И ако Шекспир и овде прави игре речи у најозбиљнијим тренутцима, и смеје се кроз свога јунака људском ништавилу, и ублажава осећање ужаса, приликом Кларенсовог убиства, диалогом убица о савести, и извесним монолозима Ричардовим, и сценом кад се Ричард моли Богу приликом удешене депутације грађана који га зову . на престо — ипак је очевидно да још није дошао онај Шекспир који ће ритмички одмењивати болна и ведра осећања у душама својих гледалаца, као у Хамлешу, Бури, Ошелу,

Гадан и хром, пакостан и себичан, човек коме ништа није свето, ни пријатељске везе, ни родбинске, ни братске, Ричард се даје на посао да уклони све што му смета да дође на престо. Пред мртвачким одром принца од Велса кога је убио, изјављује љубав покојниковој жени. Жена нариче: „Ох! Добар беше, благ, милостив. — Ричард: Приличниј дакле царству небесном. — Жена: У небу је куд никад нећеш ти. Ричард: Па мени хвала, ја га послах там — Јер земља му не приликоваше“. Њена запевка, клетве, грдње и пљување у лице, све се то одбија од његове окореле душе. На крају он остаје победилац: његове демонске речи су је утишале, и она, крај мртва мужа, пристаје да му буде жена. Кроз уста Ричардова, Шекспир се смеје људској трошности и несталности: „Je JP ико жену 'вако просиог — Је л' ико жену 'вако испросиг“

Убица свог рођеног брата, Ричард баца вешто кривицу ка друге, а на себе узима изглед најскрушенијег свеца, и са језика му слећу најхришћанскије речи. Ричард може да узме на себе маску какву хоће, и да изведе у дело мисао какву хоће. Кад се састаје са својим синовцима, наследницима престола, од којих га један инстинктивно не воли и вређа својим понашањем, Ричард мисли у себи: „Кажу да тако млада а тако мудра деца не живе дуго“. Требаће му само да духне у њине животе, и да их угаси као пламенове од свеће. „Чуј, разнеси глас да је Ана, моја краљица, болна и на умору,“ наређује своме слузи чим му се учинило да му жена може бити на сметњи.

До тренутка кад Ричард убија своју жену и децу свога брата, изгледа као да нема ничега што му се може успротивити, Шекспир га пушта да руши све што хоће, и да од побожности и моралних принципа прави замке за будале које