Srpski književni glasnik

29 Српски Књижевни Гласник.

оптуженичкој клупи, лицем о лице са славним судом и оном великом славном сликом Његовога Величанства у златном оквиру, тамо код судбенога стола тај демон није сагнуо своје шије, него је још и тамо пркосио и био дрзак.

Месио је стари Крањчец од нервозе у рукама ону своју плоснату францеску сержанску инфантеријску кепи, и гледао у онај сребрени градски грб испреплетен црвеним нитима, и слушао тога гада како се безобразно и изазовно свађа са суцима, и једва се једвице суздржавао да не скочи и да тамо пред свима насред дворане не задави ту рођену црну срамоту своју. i o

— Славни суде! Није тај несретник пуцао по посвећеној особи Његове Преузвишености господина бана! Он је пуцао по мени, по мени, славни суде! Он је мене устрелио и моју част — заплакао је гласно дубоко потресени отац пред трибуналом и пред опћинством, и то је била неописиво дирљива сцена, тако да су по галерији даме високих чиновника у крзну и свили само сушиле белим рупчићима навлажене очи.

— Славни суде! Ја га ето овде пред целим поштеним светом и вашим светлим лицем проклињем! Ето, ја га се одричем! Проклет био у све веке векова — амен!

— Но, но, драги господин надстражар! Умирите се! Суд разуме вашу бол и вашу несрећу, и суд је хонорира. Је ли видите, млади несретниче, што сте учинили из свога рођенога оцат Убили сте си мајку, уништили будућност, уцвелили оца седога! Је ли ви то увиђатег

— Ја не делим филистарско назирање господина суда! Мени није ништа жао, и ја немам зашто да се кајем! Ја се поносим тиме да ту седим на овој клупи! Бројку лепоглавску, коју ћете ви мени пришити на ону врећу, ја ћу носити као орден.

Седи стари Крањчец код чаше вина у крчми код „Округлице“ и већ је прошло од свега тога ваљда и годину дана, а у њему још увек звуче речи синовљеве, и он гледа“ трибунал и дворану у којој је сувише закусено, те сви људи зевају као рибе у замуљеној и поквареној води, и слуша ту безбожну и погану реч по реч, као да је све то јучер било, а не пред дугу годину дана.

— Дете! Оно је било његово рођено дете, које сада седи у Лепоглави. Пфуј! Све пфуј! Хја! А штаг Шта се ту