Srpski književni glasnik

О СТОГОДИШЊИЦИ ВАСЕ ЖИВКОВИЋА).

1889, Панчевци су свечано прославили седамдесетогодишњицу песника, родољуба и књижевника проте Васе Живковића. ;

Изненадили су га, иначе би он спречио ту прославу, као што је спречио све остале које су дотле припремали.

Изгледа да је он имао деликатан осећај ироније и досаде за наше прославе, осећај иначе тако редак у нас, а потпуно оправдан, ако само помислите на све оно што је у вези са прославама још живих, славних људи, а и са подизањем споменика мртвима, који, после, заборављени и прашни, стоје на неком тргу или у каквој народној башти, ако само помислите на хуку и буку у таким приликама, често недостојну њинога живота, њине усамљености и прећутаних горчина.

Чини се да је прота Васа Живковић под старост, разочаран нашим срамним политичким борбама које су наступиле после дивне буне за слободу, а можда и ужаснут трагиком свог приватнот несрећног живота, желео да га се све окане. Љубазан, али и. невесео, проводио је дане обузет бригом само око своје цркве и општине.

Рекло би се да је мирно очекивао свој повратак пореклу, а вратити се своме пореклу, значи почивати.

Нису успели да га довољно прославе, нису га поколебале похвале са свих страна, ни писма пријатеља, ни понуде и позиви редакција. Завршио је живот, без најмање жеље за славом.

Данас међутим, Госпође и Господо, сасвим је свеједно. јесте ли се окупили, са више или мање искреног одушевљења за једно прелазно, магловито доба наше књижевности, кроз које је прошао, са судбином претеча, Живковић, да огласи оног који је својом песмом ишао за њим и научио вас игри,

! Говор држан у Панчеву 2 априла 1922, на прослави стогодишњице рођења Васе Живковића.