Srpski književni glasnik

· О Стогодишњици Васе Живковића. 33

пролећу и младости, са чијег гроба, са Стражилова, и сад силази пролеће, преко Дунава и борчанских поплава, на ваше кровове и воћњаке. Данас међутим сасвим је свеједно шта ћемо рећи у славу књижевног рада и заслуга његових, јер место мале, пролазне славе и успеха, место људских заслуга и заблуда, оно што је плод и еманација његовог духа, лебди тајанствено оживотворено и невидљиво у вашем духу, вашој крви, вашем пролећу.

Ја нећу говорити критички о књижевним, културним и политичким заслугама вашег слављеника. То би било, данас, тако ситно, грубо и смешно. Слова књижевних расправа и оцена не разликују се много од штампарских грешака. Ja желим да личност вашег слављеника, место да је обаспем провинциалном славом, уздигнем у друге, дуготрајније и дубље славе. Рећи ћу само оно што је иза његовог живота, што је вечно. |

Постоји силуета Живковићева из доба његове младости: дугокоси славенски ђак са финим цртама лика, уздрхтао од живота који се у њему креће, и занесен, у Пешти и Пожуну, славјанством, оним панславизмом о којем су овде учили да. води у страхоте и грозоте Плевне и Шипке које је сликао Верешчагињ, да му је главна ознака кнута и азијатлук, а који у истини води свирци и игри, а у болу Достојевском и Христу.

Ви ћете саслушати, малочас, песме које су једини остатак те прошлости. Само оне најнежније, јер, на жалост, не могу вам се прочитати, ни одсвирати, ни отпевати све, како би требало. Чућете оно благо „Ти плавиш зоро златна“, које се некад толико певало, како причају, са сузама у очима. Радовао бих се кад би вас инструменти занели толико да заборавите да је то само трећа или четврта тачка програма једне прославе на коју је требало доћи.

Саслушајте те песме, старинске, нежне и наивне, које беху одлетеле у заборав, па вам се ето, у пролеће, враћају.

Прошлога пролећа, ја сам, у Фиоренци, присуствовао прослави једног малог песника ХГУ века, и место сухопарних књижевних расправа маловарошких нотабилитета, управник консерваторија пустио. је да о песнику и његовом добу говоре стари, заборављени, инструменти: танане виоле, лаке лутне и чежњиви, мутни ловачки рогови. Уверавам вас да никад нико ништа нежније и дивније, о почетку Ренесансе, рекао није.

3