Srpski književni glasnik

42 Српски Књижевни Гласник.

Радо се одазивљем часноме позиву Српскога Књижевнога Гласника да изразим своје мишљење о начину на који би се „све већа подвојеност између Срба и Хрвата потпуно отклонила“. Пошто Гласник у уводу свога позива истиче своје становиште „да нашу државну заједницу треба организовати слободном сагласношћу и равноправном вољом Срба, Хрвата и Словенаца“, то држим да има у главноме пред очима подвојеност између Срба и Хрвата у погледу организовања наше државне заједнице. И ту морам одмах да нагласим своје мишљење да подвојености у томе погледу нема међ Србима с једне, а Хрватима с друге стране. Такова подвојеност постоји. и међ Србима самима и међ Хрватима самима. А опет има и Срба и Хрвата који у погледу начина организовања наше · државне заједнице нису подвојени, него су једнога те истога мишљења. Пригодом донашања нашега устава изниеле су и поједине хрватске странке различите уставне нацрте, а исто тако и српске, а и странке које нису образоване на критерију племенскоме, нису истога мишљења у погледу начина наше државне организације. Ја држим да се сагласност у томе погледу међ појединим нашим странкама у опће не да получити. Тко противно тврди, томе ћу допустити да има право тек онда кад буде предложио такав нацрт наше државне организације, такав нацрт устава на који ће пристати све наше политичке партије, било то на први мах, било то након краћега или дуљега расправљања. Не одбијам а риот даљње расправљање, ал држим да се је о томе већ превише расправљало, а без успјеха. Пошто се наша државна заједница мора организовати, и пошто држим да није могуће да се то постигне у потпуној сагласности, то не видим другога начина да се наша држава организира, него одлуком већине свију Срба, Хрвата и Словенаца. Такав начин стварања темељних државних закона називље се мајоризацијом. За све нас који стојимо на становишту потпунога народнога јединства, т. ј. на становишту да су Срби, Хрвати и Словенци један те исти народ, и по племену, и по језику, и по заједничкоме земљишноме подручју на којему живе, у многим дијеловима помијешано, не представља мајоризација ништа одиознога. Она је једини праведан начин којим се може изражавати народна воља у питањима у којима сав народ није потпуно сагласан. Потпуна сагласност је дакако боља. То је идеал. Ал ако се