Srpski književni glasnik

2 Српски Књижевни Гласник.

ганости, до прелома, нешто тако одлучно после чега се улази у нов живот.

Да ли у оним катастрофалним променама и авантурама у бурном животу Маслове, у оним ситуацијама у којима се наизменично налазила ова кћи неудате служавке и унука краварке, или у чему другом, она то није знала, али. је било кечег дражесног и до бола привлачног у свим тим околностима које су једно створење онако Чедне, сеоске простодушности сурово гурнуле у оно хронично и циничко грешење противу једне" божанске заповести, нема сумње најсветије. И она саблажњива сцена у бљештавом салону јавне куће Китајеве, оно разгољено развратно уживање, оргије разголићених жена у мушким крилима усред музике, вриштања, алкохола, дима од дувана и пољубаца, оне рашчупављене косе, они разблудни покрети, онај дивљи пламен страсти у лудачкој граји теревенке, све то, и усред тога некад чиста и чедна, после пропала и некрива Каћенка, допадало се некако и дирљиво дражило госпођу Леђенски, опхрвану једним силним и необузданим наступом неодређене чежње за неком променом, за нечим новим што је хтела и тражила свом снагом своје крви и мишића.

Па госпођа Леђенски осети како јој у души опет оживе нека. искра наде. И тако, још више оживљена оним свежим смехом гомиле, она је промицала кроз њу живо и брзо и журила да се нађе што пре у каквој маленој, мирној улици, па да тамо у тишини, са овом новом снагом коју је осетила, овако жилавија, отпорнија, јача, покуша довести у склад све оно колебљиво у духу што јој час изгледа ситно и ништавно, а час бескрајно важно и судбоносно.

Госпођа Леђенски покуша прво да изазове срдито сећање на прошлост, на онај доскорашњи живот у провинцији, монотон, мучан, глуп, на низ неиздржљиво досадних и празних дана који су, истина, отишли у неповрат. И заиста, то сећање, састављено од јасних слика, јави се искидано и у исто време са наступом оне туге која гуши, па после стеже срце једним узаним обручем до болног заноса. Она муњевито угледа себе, своју рођену фигуру и своју до ужаса тужну, очајну главу на сивом и замагљеном окну оног истог прозора кроз који је, десет жалосних јесени, мртво гледала у блатне коловозе на широкој и пустој улици паланке, и гдекад покисле коње који су се пушили и мокре дизгине и руке погуреног у таљи-