Srpski književni glasnik

Васкрсење. 3

гама сељака под капуљачом; па бескрајно дуге зимске ноћи чаме, док је господин Леђенски прекраћивао време коцком у кафани, а она се превијала, сагоревала у грчевима, чезнула до несвести, плакала оним великим болним плачем до обамрлости, и најзад јуначким самоодрицањем у тузи, у сажаљењу неком према себи, снагом којој се сама дивила, савлађивала ону ускипелу до беса душевну буру.

Али шта је то што је њој давало снаге да издржиг Откуд само истрајност оне наде Откуд она вера да ће све оно проћи и да ће настати. лепши данит Шта је одржало њен разум — Сад, кад је минуо сав тај ужас, кад је све то отишло у неповрат, а бујна нека физичка одважност распалила вољу, сад кад се и сама чудила својој новој снази, њој се чинило бесмислено задржавати се на томе, расипати и даље снагу, скањивати се и трошити у глупом колебању. Једно. је само било јасно: сва прошлост, празна, јадна, очајна и мртва, · испуњена мрачним и хладним осећањима, треба да буде откуп-

љена полетом новог живота, једним новим, узвишеним идеалом, новом једном жарком вером, једном љубављу. А то не би био пад, него узвишење. Јер сва она бедна прошлост није значила ништа друго но немир, несклад, лаж, док је ово што ће да дође равнотежа, мир, склад, истина.

И у једном низу брзих, ужасних визија, госпођа Леђенски угледа још једном сву прошлост са страхом који је каменио: оно блажено детињство, онда вера девојке, па сумња, па разочарења и резигнација која је испунила њене последње, најтеже године живота. А те последње године трулежи значиле су једно грозно умирање. Све до смрти првога детета мислило се још о животу, после су саградили гробницу да у њу спусте оно драго створење, кад је она стала мислити о могућности смрти; а кад су се чланови породице поделили између куће и гробнице, неминовност смрти, сама смрт заузимала је њену пажњу више него живот. И тако, да вије било рата, да није дошао онај ужас који је њој донео спасење, њој би остало само да копни, да полако и сигурно умире, да чека свој ред, да чгка смрт од које се већ била престала да плаши.

Али сад, настао је ето нов живот и нова нека препорођена сасвест категорички тражи да се о том новом животу мисли. Неки страшан крик, неки очајан јаук распиње понекад грозним ноктима душу која већ јасно осећа пролазност свега,

1*