Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. 71

није свеопшта трагика зашла толико у дубину и ширила се тако у ширину, као код нашег племена за време дугог ратовања. Сваки појединац је имао дане своје патње до очајања, а многи су прелазили преко очајања, у револт или резигнацију. Чак и они, свуда многобројни, који су цветали у таквим временима, који су волели и користили рат из далека, имали су код нас по коју стрепњу и понекад страховање. Несумњиво је и у томе један од узрока што још нема у опште много изражаја онога што је бивало: што су сви проживљавали и што су сви блиски по времену догађајима, а послератне нервозе несумњиво још прече широка и мирна гледања. Ми и нисмо имали моћних талената; можда су се неки од оних још непоказаних изгубили у великом метежу; а они од укуса и памети нису писали, јер су знали колико је тегобно изразити тај многоструки живот у коме се живело целим собом. И највеће књижевности дале су мало примера великих ратних евокација, а ниједна ни из близа велику епску конструкцију Толстојевог Раша и Мира. — Наша 1915, у којој су скокцентрисани максимуми проживљавања и патња, има исписаних неколико страна. Све је остало замрло у споменима, и окамењено у изнемогле говорне фразе. За оне који ће доцније да истражују минулу катаклизму остају командантски извештаји, празне приче, понека новинарска зановетања, и туристичка испричавања неколицине странаца. Војне архиве сачуваће извештаје о „бројном стању“ (материал, стока, људство), и командантска „лична настојања“. У њима ће остати за потомство тај упрошћени цинизам, у коме је све уопштено у некретне линије, у коме је затајен дешавани живот, човекова душа и све посебно, и све је анонимно сем потписаног и његове заслуге. Раздрагани доброћуди са убогом маштом коју је разгрејавало реторско расположење и свесрдно помагала еластичност старинске патриотске фразе, списали су у приче борбе као сајмове, где се гине свечано, са неким блаженством што се оставља свет...

Г. Нушић, „учасник и сам у великој невољи“, учинио је заслужни напор да у једној дугој књизи изложи многобројни материал за нашу 1915. Као пролазник кроз један део простора на коме се дешавало завршавање великога краха, најтрагичније од свега, Г. Нушић је сагледао многе случајеве и разне људе, побележио све у свој дневник, и своје опаске раширио многим детаљем. Он је пошао од Скопља и са збегом ишао ка мору. До њега, док путује кроз ту тешку атмосферу, долазе многи да испричају по нешто од онога што се збивало на разним странама: борац са бојишта, рањеник из болнице, заробљеник, напуштена вереница, Госпа у црнини... Тако је он, једним угодним проширивањем свога путописа, без нарочитих епских конструкција или сопствених визија, хтео да расветли целу 1915. На тај начин је много угледао и