Srpski književni glasnik

79 Српски Књижевни Гласник.

много забележио, и епизоде и слике конвергују око њега као центра приповедања. Богатство доживљавања из тих дана давало је бескрајно материала, и многобројни су начини да му се приступи. Г. Нушић му је приступио не само као прост хроничар, већ и као уметник који пребира по материалу, који изналази типове да у њих синтетише тадашњи живот, и који епизоде које гледа не приказује просто, већ кити и дограђује. Он је тако предузео да у неколико представничких личности сажме силину трагике, и да у извесне случајеве инкарнише туробну атмосферу 1915. Али када је зашао у организацију материала, у уметничко изграђивање епизода и личности које је нашао у Албанији, све је прошло кроз његову филозофију тога живота и његову уметничку синтезу. Његово идеологија је: ето, борили смо се дивно, жртвовали смо се свесно, побеђени сма силом, и сада кроз славне земље наше јадни и уморни одлазимо у незнан, гледају нас сени. наших старих краљева и витезова, и ми бедни остављамо свете груди мајке земље, да јој се опет повратимо славни. А његови уметнички изражаји су: наћи драматичан детаљ, описати спољни изглед, избележити разговоре, показати драстичан симбол, причати реторски и на широко. Таква идеологија савила је један скучен оквир, а такви изражаји омалокрвили су збивање у 1915. Књига је остала без. праве уметности, и њена филозофија је далека после рата.

Слике из ове књиге казују само оно што причају; оне материализују понеке доживљаје и гестове. Оне се не продужују у визији, не превазилазе довршену форму, и затварају хоризонте само над испричаним. Оне не носе симбол живовања. Ниједне од представничких личности (Бојко мали, мајке, сликар без руке, Госпа у црнини) несумњиво неће остати да инкарнишу типове из оне разноликости и кретње живота. Њихове историје су тачне, али није тачна њихова психологија; а много више би садржале и приказале измишљене историје, али са правом психологијом. Романтизам и реторика изагнали су много истинитог живота из људи и случајева у овој књизи; они су упрошћени и идеализовани на један наиван начин. Најтежим моментима давана. је неприлагодна декорација. Одлажење из Призрена и Пећи писац прати, у својој сведеној визији, моштима средњевековних владалаца, који изилазе из својих гробова да отплачу над народом који бежи, и да одбеседе молитве Богу за њихова спасења. Са највећом пажњом и са најдрастичнијим декором дао је слику закопавања краљевске круне у Призрену. Романтична сценарија бирана је и намештана са брижљивошћу: ноћ и тајанствено копање, брижни краљевић, сен Вукашина Мрњачевића који са тугом гледа кроз прозор то трагично закопавање (његов пут од гроба до сцене описује се у детаљима), реторско причање... За Г. Нушића је „једна од најтежих и најмучнијих трагедија