Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. 73

у овој великој трагедији српској, полазак званичне Србије у планине“... Изражај за све то је из давнашњег предратног времена. („И када су једном две младе војске, двеју тек никлих државица, кренуле једна другој у сретање, мачеви су њихових војсковођа тамо ка Шару управљали своје врхове а Призрен је била реч која је у смрт звала и смрт слатком чинила“. Или: „На Прилепу се Марко пробудио, зазвонила су звона у Охриду и Пећи; појавио се Марков буздован са морскога дна под Драчем и на Призрену се Душановом залепршала српска тробојка“. Стр. 530—531). — Такви упрошћени типови, небогате визије и реторске реченице не обнављају трагику нашег збега у Албанији; у њима трагика нема ону душу коју је имала, и ни из далека ону скалу идеја и осећања који су тада изилазили из свих догађања и опште патње. Ретко где у дугој књизи догледа се оно најскривеније што је патња извукла из човекових инстинката, из којих су изишла сва страховања, тешке мржње и мучаљиве тезигнације, сва скала душевних подвига: од најузвишенијих до најодвратнијих. Ретко где се види она права печална атмосфера, и што је најважније од свега: реакција душа на догађаје. Неважан детаљ и раширена реторика задебљали су књигу, али нису довољно конденсовали и рекли живот. Зато ове слике нису досегнуле до живота какав се збивао.

Али ово замашно дело нашег заслужног и даровитог књижевника далеко је од тога, разуме се, да буде без икаквих врлина. У њему има, свуда растурених, снимака, узетих са много места из путовања — разговори избеглица, тумарања по ноћи преко друмова и кроз ватре, причања крај ватра, симболичне дугачке вијугаве и прекидане колоне — који су истински и добро снимљени: Г. Нушић је ту онај добри писац који је увек имао успеха. Он уме да види конкретно и јасно све што се дешава пред њим, и зна да чује људе; и то су најлепше и најбоље стране у делу. Због њих ће оно и остати што је Г. Нушић скромно зажелео својим забелешкама: материал за будућност. Та верна и пажљива снимања садрже директне сенсације из ондашњих дана; у њима ће таленти што наилазе и предузму да изразе то наше време, имати подстрека да нагађају то доба и његову температуру; и поред свих натрпаности и намештања, њихове интуиције ће залазити у осећајности које су онда прожимале душе, и које су овде сликане

по својим спољним изражајима. Б. МИЉКОВИЋ.

Чича Илија Станојевић: Дорћолска Посла, шала у четири чина и пет слика с певањем (Издање „Времена“, Београд, 1922).

Комад је добро познат још од пре рата. Имао је своју позоришну репутацију, и сталну публику од недеље после