Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. 75

замашан, материал се у наше доба готово не може прикупити, и само човек који је пратио и проучавао дуго времена пре рата развој саме странке, може данас да говори о њој.

Г. Лапчевић је изабрао да опише један завршен период; јер, у целом нашем партијском животу, један велики период завршен је овим ратом. Најстарије странке (либерална и на· предњачка), и најмлађе (самостални радикали и социалисте) ишчезавају, а стварају се нове, комбинацијом или распадом ових странака. Док су у Србији све странке, сем социалистичке, биле основане више мање на бази политичких идеја и уставне идеологије, у новој држави, поред остатака ових странака, јављају се странке образоване на верској, националној и економској основи. У толико је интересантнија била појава ове књиге која је имала да нам изнесе историју прве и једине странке у Србији основане прво на економском принципу, па тек затим на идеолошком. =.

Да ли је Г. Лапчевић успео у извођењу свога тешког задаткаг Он је на првом месту изнео један знатан и необјављен материал, поткрепљен статистичким подацима, и врло прегледно изложио поједине моменте у економском животу Србије.

Међутим, поделивши књигу на периоде и крстивши их именима најистакнутијих људи тога доба, он је упао у другу грешку: место да напише историју социализма, он је написао једну историју социалисша. Последњи одељак књиге с тога је и остао „некрштен“, јер би морао да носи име свог вођа, самог Г. Лапчевића. И пошавши са овог гледишта, он је писао биографије људи који су у већој или мањој мери имали социалистичке идеје (нпр. Живојин Жујовић, или Васа Пелагић), али који су били усамљени социалисте, без једне социалистичке странке за собом. С друге стране, Г. Лапчевић, пишући о Светозару Марковићу, који је једини створио социалистички покрет и организацију, пише само његову биографију и његову идеологију, које налазимо много детаљније изложене у књизи Ј. Скерлића, а скоро ништа не пише о самом покрету и судби тог покрета, првог социалистичког покрета код нас. За непосвећене изгледало би да социализам у ствари није покрет маса, већ појединаца. И последња глава, у којој је описан социалистички покрет коме је на челу био Г. Лапчевић, није ништа друго до биланс његовог рада од стварања организација до рата. Оно унутарње, најзанимљивије у животу једне странке, оно што он назива „организација и агитација“, и што је њему боље познато но иком другом, Г. Лапчевић је прећутао. А то је штета. Оно што се са највећим интересовањем очекивало од ове књиге, није нађено у њој. Остаје још нада да ће Г. Лапчевић у виду мемоара једном издати или оставити за собом и онај прикупљени материал који у предговору спомиње.