Srpski književni glasnik

Белешке. 77

Вуков, преузео је да то лепо и важно дело преведе потпуно у духу Вукова језика и да тако да илузију оригинала. 5) /Триповешке Проспера Меримеа, у преводу Г. Светислава Петровића. Уз превод приповедака додата је и Леметрова студија о њима, која им даје врло високо, готово највидније место, у француској новелистици. — Коло, према том лепом избору, заслужује пуну пажњу публике. Х.

„Масуаг К1гајут Нопуе4а Хоуеја“ (Кт. пе. доштоbranska novela). — У спретном издању загребачке књижаре Чакловића, у колекцији Jagoslovensha Literatura, KaO cBecKka 6 изишла је нова приповетка Мирослава Крлеже, чији наслов је горе исписан. Као што се по том називу види, приповетка је из рода досадањих Крлежиних приповедака, које су све постале под утиском ратних страхота. и у којима талентовани приповедач на ретко снажан начин оцртава сав ужас ратног времена. То ће још рећи да и ова приповетка, као и остале, носи сва обележја Крлежина приповедачког талента. У овом случају, до душе, општи карактер је више антимилитаристички, но шире антиратни, и према томе социална тенденција још јаче подвучена. Али, све Крлежине приповедачке врлине су овде потврђене.

Међутим, да ли је то достат Намеће се неминовно идеја о понављању, и питање да ли ће Крлежина стваралачка снага

наћи достојну примену и у другом материалу. М. Б.

„Борбе око Београда“. — Литература о задњим нашим ратовима бива и на српској страни све већа. У њој нарочито учествују заповедници појединих већих и мањих јединица и ђенералштабни официри. У тој, понекад не много писменој литератури, издваја се солидношћу излагања, јасноћом приказа и трезвеном оценом ствари једна мала књига с горњим насловом, коју је дао (у издању књижаре Г. Кона) Г. Мил. Д. Лазаревић, начелник штаба Одбране Београда. Ова књижица је „кратка и сумарна студија“, као подлога „доцнијој детаљној изради историје тих знаменитих дана“, и ванредно живо илуструје очајне напоре да се брани Београд пред бројно, а нарочито технички, надмоћнијим непријатељем.

В.

„Светозар Марковић“. — Године 1920 изишло је друго допуњено издање монографије Г. Слободана Јовановића о Светозару Марковићу, а сад, у укусној опреми књижаре „Напредак“, јавља се и ново издање Скерлићеве монографије о истој личности. Интерес је у оба случаја не само ради Марковићеве личности, која је занимљива и вредна пажње, и о