Srpski književni glasnik

Белешке. 79

шао на глас као један од најбољих млађих уметника са стране, који су тада — крајем седамдесетих година — у Паризу живели. Ту је он постигао свој први уметнички успех са сликом La Grande га, која је 1880 год. изложена у 5ајоп des Beaux-Arts. Од тога времена је Буковац све јаче напредовао, излажући своје радове у Паризу, Лондону, Риму, Млецима, Бечу, и т. д. По својим симпатијама и целом току свога уметничког развијања, он може да се сматра као представник, код нас, традиционалне француске уметности, од које је присвојио био најлепше особине. Држећи се увек далеко од ултрамодернистичких тежња извесног сликарства наших дана, овај наш уметник одавно је већ утврдио своју репутацију као добар портретист и сликар нагог људског тела. Буковац је у више махова позиван у Београд, да ради слике српских владара, те је, између осталих, израдио слике краља Милана, краљице Наталије и краља Петра. Сви ти портрети, израђени по природи, ванредно су добри, но као да је уметник највећи успех постигао портретом данашњег Краља, једним од последњих својих радова.

Сем портрета и разних студија нагог тела, Буковац се бавио и историјским и декоративним сликарством, створивши и у том жанру известан број дела од истинске вредности. Споменућемо у том роду његово Прво приказивање „Дубравке“ у Дубровнику, класично дело које је, жалибоже, залутало у неки музеј у Будимпешти; затим Сан Ивана Гундулића у Галерији Штросмајеровој, /репород у загребачкој Университетској Библиотеци, и онда чувени застор „Народног Казалишта“, у ком је нарочито лепа једна група полунагих женских фигура што на песника Гундулића сипају цвеће. Буковац је, најзад, створио и неколико слика религиозног садржаја, од којих је овде вредно споменути Чудо Св. Доминика у цркви Белих Фратара у Дубровнику, Чешири Евангелисша и Госву од Снијега (у једној цркви у Цавтату).

Међу нашим уметницима првога часа, — а ти уметници нису богзна како стари, јер је наша уметност још млада, Буковац је био тај који је, више но ико други, показао оне нагонске и темпераментске особине, по којима се разазнају прави уметници. Гледати га на послу, то је било право уживање за очи које воле да посматрају како се под уметниковом четкицом испољава облик. Он је живот сликао као што га модеран човек у истини и гледа, значи: са свима ниансама светлости и сени, а с душом која трепти и која осећа целу драж живе природе. Ма да је, у неким часовима своје уметничке еволуције донекле и сам подлегао извесним модернистичким струјама, Буковац је опет увек настојао 'да очува корекцију цртања и моделовања. Зато он има да захвали свом уметничком инстинкту, који беше најпоузданији вођ његова ока и његове руке.