Srpski književni glasnik

СРПСКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

НОВА СЕРИЈА, Књига МТ, Број 2. — 16 МАЈ, 1922.

ВИЂЕЊЕ.

Благословен Бог наш, всјегда, ниње, присно и во вјеки вјеков. Амин.

Мислио је да нигде нема од њега већега; да му се боји и Господ ока, крока и повика; да је један што ону. жену однеше у гробље, и, да је врх свакога зато што деце нема; да кућу носи на леђима, а земљу у руци, и да се неће растати с њима ни на оном свету; да нема нико под небом раја каквог има он, —

Никола Бика Поред Цркве, с мицином под пасом.

У њега су, вели, плећа; у њега је стас; не стиди се по богатству никога у жупи; разума има да га дадне стотини буквана, а да му ипак остане више но у других свију. Та шта је он учинио кроз десет година! Какву је славу стекао за своје старе дане! Направио од дванаест педесет јутара; потхранио виноград, назидао дом; понео бунду, жуте чизме и прстен од злата; домогао се да мрси и пије и уз Часни Пост; припремио за смрт покров од првих кавезлија; наручио мртвачки сандук у каквом не лежи краљ; оставио да га звона у стиху огласе.

Све је знао да изведе. Све.

Осим својој души да прорекне крај.

Отишао на Мученике под ноћ у подрум, да донесе за вечеру у струњаку вина, а јутром код Крста освануо на земљи онесвешћен. Све је боце разлупао. Сав се унакарадио. Капу, штап и кључеве изгубио је путем, а да није умео рећи ни када ни где: ништа није знао за се кад су га дигли људи. Лице му је било бледо, очи празне и црвене, поглед суманут.