Srpski književni glasnik

82 Српски Књижевни Гласник.

Видео је зло.

Да је било привиђење; да је била варка; да му се само утепло због магле и таме, не би пао и метао на се залуд срам. Али је срео, не опсену, авет и нечист, но мртваца усталога због њега из гробља.

Није био он пијан, па да се тек правда. Ако је кад лагао, не би ваљда сад. Збиља га је видео. Та како би био пијан кад све јасно памти и као живо износи кад свету приповеда!

Слушају га од раздања с клупе у собичку. Поскидали капе са дугачких коса, завукли врат под перваз од белих кожуха, па, наслоњени на штапове, зачуђено пиље. Као да се из друге земље вратио међ њих! Напољу се весели сунце изнад влажних поља, шали ветар и гањају под небом облаци, а он — седи полу-одевен на ниском кревецу, отпуштених ногу к земљи и главе 'на груди, па се мртво клати поред тамног зида. Распукла му се доња усна, коса разбарушила; сакриле му обрве смућени поглед, а проседа дуга брада жиле на врелом врату, — не познају га ни који су с њим јели и пили: као да слази с ума.

— Носио сам, чемерник, из подрума вина, говори тихо и занесено, а дрхће као прут. Од када је умрла она, не памтим да сам у винограду био једанпут, највише баш двапут. Није ми се пило. Но тад ми се прохтело нешто, па. одем. Седим ја тамо, седим тако, и мислим од туге као и сав свет, разбијам шаком орасе, гутам их с лебом, и пијем. Нисам право ни видео кад је наишла ноћ. Само док сам ја устао, а оно већ мрак. „Е, Никола, помислим, не вреди више седети: треба марви дати сена, а нема ти ко; де, наточи ту оку, па се полако крећи. И — кренем се. Извучем вина на теглицу, метнем струњак преко себе, закључам подрум на обе браве, па се кренем. А напољу, Боже, мрак, онај мркли, онај гадни, па још магла, и смрзло. Иде ми се нешто споро, као тешко ми, но све се склижем низ стрмину, табани ми бриде. Нити ја мислим о некоме, нити кога сусрећем, и не чујем ништа друго до своје кораке. Кад пред селом, баш код Крста, видим: као стоји неко, рекао бих чека мене, но не знам сигурно. Тако ме гледа као да чека. „А ко би то, Боже, био“, мислим у себи. И познат ми и непознат, тешко ми је погодити од силне магле. Кад ја ближе, а то — Јустина. Стоји на путу место