Srpski književni glasnik

Виђење. 83

крста и гледа ме, из далека, у очи. Препанем се. Препанем се не толико баш од ње, колико од укоченог страшног јој погледа. Па спустим главу и пожурим, да што брже одмакнем. Али наједном осетим, ево овде, на прсима, где ме држи руком, па не да да прођем. А рука јој хладна, хладна као лед; чини ми се смрзнућу се ако је одмах не скине. Подигнем очи...

нема руке!... али она још увек стоји на место крста. „Ко зна шта је, помислим онда. Де, да погледам“. Кад ја тамо, а то она баш заиста, и к томе — гола. Гола, људи, волцата,

само јој на глави златан убрадач. „А шта ти ту, жено, радиш2 упитам је упрепаштен, да не мисли да је се бојим. Зар ниси у гробљуг И, ако ниси, него луташ, да си се барем загрнула неком марамом, већ овако... без ичега... можеш да назебеш. Па и да нећеш назепсти, жено, нека когод наиђе овуд и види те неодевену, куда ћемо од срамоте, Бог био с тобом!“ Ја говорим, она ћути. Ни слова једног да искаже. Само ме гледа. И тако ме страшно гледа да мислим: нема ме. Видим, није ово од добра, биће неко зло, и почнем ићи унатрашке, да се уклоним. Али она опет метне преда ме своју руку. „Стани, вели. Куд идешт“ „Кући“, кажем. „Не можеш, вели. Не можеш кући. Или скочи у бунар, или се врати у подрум, па се обеси. Никола, каже, Никола, шта си ти урадио!“ „Шта сам, велим, урадио Шта сам ја урадиог“ „Не питај, каже, кад знаш и сам., Боље ми признај и послушај ме, биће ти лакше“. „Немам ја, велим, шта да признам, нити ми је тешко. Пусти ти, жено, мене кући. Видиш да је ноћ“. Па се као отргнем, да одмах закорачим. Но залуд сам се упео, кад никуд оданде: обе ми ноге укопане, укопане као ступци, ни да их покренем. А она се као смеши. „Исти си, каже, Никола, као кад сам била с тобом: луд. Куд се сада журишг Не можеш ти утећи никуд од свог непочинства“. „Каквог непочинства“, питам, а облива ме зној. „Немој, каже, питати. Немој, каже, Никола, питати бар преда мном, кад све знам одавно. Рекла ми је, још првог дана, Света Марија, само нисам, за живота, смела да ти кажем. А због оног другог... знаш!... због оног сам ти ја, Никола, тако брзо умрла. Споменула ти не бих никад да није Свете Марије. Она ме је сад послала да ти све објавим. И још ми је ово рекла Света Марија: „Кажи, вели, Николи да се неће дуго нагледати сунца: ближи му се крај. Али нека не мисли, зато, да ће он умрети 6%