Srpski književni glasnik

84 Српски Књижевни Гласник.

као други свет. Снаћи ће га силне муке и страшни ужаси, а душа му неће себи никад места наћи. Боље да смрт не чека. Него, или нека у бунар скочи, или оде у подрум, па се обеси. Зашто, то он зна“. „Не знам ја, кажем, ни једно ни друго (а видим, губим се). О чему то говориш“ „Ево да ти створим слику, вели и диже руку. Да ти створим слику, каже, од оног што је било. Смеш ли да гледашт“ „Зашто, кажем, не бих смео (а видим, не смем). Створи је!“ Ману она десном руком према Истоку, и како ману, преда мном сину ватрена светлост. Никад нисам видео такву од када сам жив: запалила и небо и земљу, очи ми узела. Мислим да сам онда пао. Не сећам се. Но тако мислим. Пао сам онда, људи.

Ни сад не сме да погледа одлучно преда се. Још му увек дрхћу усне и прсти на десној руци, а низ прса капље помодрео зној. Ватра га је дохватила, и обузела буна, па се само њише на ниском кревецу.

— Никола!... Никола! дозива га и вуче за рукав стари Јовићко, његов предњи комшија. Не булазни без воље Божје! Буди код себе! Та то си ти сањао само! То се теби утепло!

— Није... Није... Видео сам! Видео сам, људи! мрмља тихо, и више за се него за друге. А и да нисам, свеједно. Јавила ми се после опет. У петак на ноћ. Не могу вам рећи како је дошла: ветар је био, па нисам чуо, и мрак, па нисам видео. Возио сам вас дан лозу, био сам уморан, па сам хтео да починем чим коње на'раним. И однесем ја њима зоби пред девети сат, закључам шталу и вратим се, као да легнем. Јест, боле ме крста, врло сам израђен, али ми је памет чиста, не слутим на зло. Чак још мислим свлачећи се: „А шта ми би на Мученикег Шта ми, Боже, би, да се онако слудимт“ Кад ли, већ у кревету, осетим на себи неку ватру, и наједанпут, али наједанпут, да нећу моћи заспати. Гадно ми нешто у устима, тешко хватам у прса ваздух, као гуши ме. Па устанем, обучем се, и почнем ићи преко собе, да ми одлакне. Идем ја тако горе-доле, од зида до зида, при себи сам, знам шта мислим, али све више стрепим: ни мало ми по вољи није што напољу ветар онолико дува. А он није да звижди и хучи, није да хучи, него се чини: ђаволи вриште, носе Страшни Суд. Па да се бар с које стране јави петао! Да се јави пас! Али ни одакле!... Но још се ја, жалосник, храбрим, још се ја јуначим. И за друге се чак бринем: „Не дај, Боже,