Srpski književni glasnik

86 Српски Књижевни Гласник.

него босиљак. Зато се и нисам уплашио, зато што је дисала: зажелео сам се даха људског у овој својој пустињи. Али се она мени као изненадила. „Види, каже, а смеши се, види каже, Никола, па ти си још будан! А ја сам била мислила да одавно спаваш!“ „Хтео сам, велим, а не мичем се, али ме је зовнуо неко, па сам био изашао да погледам ко“. „Но, вели, па ког ко те је звао“ „Заблудио ме ветар, кажем, па ти не могу право рећи ни ко ни одакле“. „Шта би те ветар заблудио (као кори ме). Ти си се бар увек хвалио увом! Та одуда од планине, отуда је тебе дозивао глас. Из гробља!.. Никола!... Из гробља!“ „Из каквог гробља, питам (а једва стојим: ноге ми се тресу). Ко би мене из гробља звао, када си ти ту!“ „Е, Никола, каже, Никола, мој Никола. Мислиш да ништа: не зна онај ко уме да таји. Па ево, онда, да ти речем ко те је звао: мој отац Дамњан“. Како она то изусти: „мој отац Дамњан“, мене нешто, по памети, удари као маљ. Посрнуо сам, чини ми се, но не знам сигурно. „Слушај, кажем, Јустина. Ја сам данас радио од јутра до мрака, па једва стојим. Страшно сам уморан. Него де ти, ако хоћеш, да ми приседнемо. Биће ми лакше говорити. Овако ми је тешко“. „Можемо“, вели, па се као прва посади на сточић, а ја седнем на кревет, одмах поред ње. „Велиш Дамњан, кажем. Дамњан ме је отоич звао. Па може бити. Но нисам му глас познао. Где бих се и сетио да ме баш он виче!“ „Где би се, кажеш, сетио Подигне она полако очи, но не на мене. А зар се не опомињеш шта сам ти била показала у ноћи на Мученике7“ „Не. Не опомињем се, Јустина, велим. Ништа нисам видео. Пао сам од светлости.“ „Од зла си свога ти онда пао, од зла свога, каже, а не од оне светлости. Јер ти више, Никола, носиш на души греха, но што може да одржи на себи земља црна.“ „Каквог грехаг прошапћем ја, и као хоћу да дигнем главу, али не могу. Каквог греха, Јустинат7 Јустина, каквог грехаг“ „Дознао би вечерас, вели, и да ме не питаш. Зато сам ти баш и дошла, да те опоменем. Морам до краја испунити вољу Свете Марије. А данас ми је овако рекла Света Марија: „Иди, каже, Јустина, иди опет твом Николи, и види шта ради, Али му реци као прво да не чека нигде и никад да трећи пут дођеш. Јер тад неће чути где га Дамњан виче, него онај други, — OH зна добро ко, — и онда му нема спаса ни на једном свету. Него, или нека у бунар скочи, или иде у подрум, па се обеси.