Srpski književni glasnik

Виђење. | 87

Само нека и ту пази на коју ће страну. Ако би хтео да скочи у бунар, нека унапред бира дубок, да га не извуку, и нека скочи само у свој, да не кужи туђ. Ако ли пак почем неће, — а не мора, — него више воли да се обеси, нека се — али само у подруму! — обеси овако: с леве стране, над кацом, о греду, о уже којим се веже помоћница кад се вози сено (зашто тако а не друкче, то он зна). А ја ћу се молити Оцу с премилим својим Сином да му душа ипак себи места нађе.“ Тако ми је рекла Света Марија. А ти после ради шта умеш и знаш.“ „Опет те добро не разумем, одговорим јој ја шапћући. У бунилу сам, па не чујем јасно шта диваниш. Него ми додај чашу воде и седи сасвим до мене, па ми кажи све с почетка, да се разазнам. Али ми тихо говори, жено, и полако: нешто су ми рањаве уши, па ме боле када причаш одвише гласно... Шта сам ја урадиог“ „Добро — никакво, и никад ником, каже, појећи ме из чаше као мати сина. Но све би ти било просто, да ниси био толико гладан земље и новаца. А због њих си — проклети да су! — због њих си ти убио мога оца Дамњана.“ „Јаг Убиог Ја убио Дамњанаг подигнем се у страви полако с кревеца и погледам према њој, али — не видим је: превукло ми нешто очи као да сам слеп. Није истина! Нисам га ја убио! Нисам, Јустина! Јустина, нисам!“ „Јеси, каже, а не миче се. Ти си њега убио.“ „Зашто бих га убио, питам, а сам себе не чујем што ми је слаб глас. Шта ми је био крив!“ „И дете би ти одгорор дало, а не, каже, ја. Зато си га убио што је био жив! Дуго ти је било чекати да га Господ прими и да пред свима остави своју вољу јавно, па си га ножем заклао у ноћи на Мученике, да му ја што брже наследим имање и да се ти од туђе муке хвалиш и башкариш.“ „Није тако, Јустина, било, велим, а нестаје Me. Није тако било.“ „А је ли ово било оваког устане она. наједанпут и стане преда ме. Када си га већ заклао и видео да већ не дише, пало ти је на ум једно, још страшније но убиство, још безбожније: да. начиниш пред светом тако као да је мој брат Мирко заклао оца ножем. Не због тога само да скинеш са себе сумњу, него да пошљеш на робију оно дете лудо: да немам с ким да делим очево имање, да сва земља допадне твојих гадних шака.“ „Нисам ја, кажем, мислио о том (а видим: умрећу). Нисам, Јустина.“ „Како, вели, ниси! Шта опет лажеш! Да зашто си нож метнуо у кревет