Srpski narod

Страна 12

СРПСКИ НАРОД

20 фебруар

Милош и његово доба по причању

Позната је ствар да се кнез Милош нерадо бавио у Београду, нарочито у првим годинама своје владавине, чему су, како се зна, били узрок турски паша и .јака турск ( а во.јничка посада у београдској тврћави. Уместо Београда. Милош је за своја боравишта, односно престонице, био изабрао у унутрашњости земље вароши Крагујевац и Пожаревац. Докле му је Крагујевгц био у неку руку центар политичке власти, V Пождревцу му ј« бгрп _ усредсређена његова привредна делатност. Мало старији ГТожаревљани још се сећају Милошевог конака у Пожаревцу. Била је то пространа зграда од бондрука, са ниским спратом, доксатом, многим прозорима и танким димњаиима. Зграда је била на месту где је сада подигнуто ново крило пожаревачке гимнази.је. Кад је Пожаревац престао да буде кнежевска резиденција, у конаку ј .е годинама била смештена једна од пожаревачких основних школа. Оронуо и дотрајао, нашавши се још и ван регулационе линије у исправљеној улици, конак је порушен пре тридесег или четрдесет година. До пре коју десетину тодина Пожаревац је имао своје стогодишњаке који су умели лепо да причају о Милошу и његовом времену, и који су то у згодним приликама радо чинили. Према њихоеом казивању на простору на коме.се данас налази градски ттарк, била је у Милошево време велика зграда турске мезулане, поште, у којој су Татари, турске поштоноше, мењали коње. На месту на коме је сада велика зграда окружног здања, у којој су у Пожаревцу смештена сва државна надлештва, била .је велика бзра, ваљда заостатак од напуштеног моравског ^орита, у којој су се могли уловити крупни шарани. На простору садање Рибарске пијаце, пред општинском зградом, била .је велика турска џамија. Иако је те џамије нестало заједно са Турцима, ипак се место на коме је била доскора звало „Код џамије". Улица, која је и сада задржала свој назив из турског времена, Табач-ка чаршија, била .је центар трговачког живота у Пожаревцу. Само име бве улице указује на то, да је у Пожаревцу некада била развијена кожарска индустрија. Кожа се прерађивала на месту, на североисточном кра.ју града, које се и сада зове Табане.

старих Пожаревљана

де ј ош увек, непосечени, на својим местима, посред богатих, пространих ливада. Жирење свиња У то време, према казивању старих људи, у пожаревачком округу није било друмова у садањем смнслу речи, ^ећ су према вароши водили широки, тек просечени крчаНици, ко.јима је читавом ширином гоњена многобројна стока. Тим крчаницима стизала су и Милошу из Шумадије читава крда мршавих свиња, које ле, преко Пожаревца пребацивао у атаре данашњих села Брадарца, Бубушинца и Братинца. где су ниска земљишта бцла под старом храстовом шумом. Тамо су свиње пуштане у жир, Милошеви момци их чували, а кад би се свиње погојиле, Милош их је продавао трговцима из Аустрије. „Теслим" је био на

Таква воденица морала је брзо запасти Милошу за око. Преко својих љу.ди он за кратко време откупи све делове, сем оних који су припадали њиховој задрузи. Па је на.јпосле затражио да откупи и тај део. Задруга се одупрла. Милош ,је почео да прети, али је јака задруга остала при своме. Онда је необуздами Милош учинио оно шт.о је у таквим приликама увек чинио.Што није могао да учини милом, учинио је силом. Он је - њихову задругу просто избацио из воденице, а њихов део приграбио Себи. Парничили се касније, али без успеха. ГЈричајући ово, домаћин је све више падао у ватру, жестећи се као да се ртмица њиховог добра није десила пре више од сто година, него као да .је то јуче било. Богати приходи су као река текли у Милошеву касу. Сувим златом, кога је доста имао, Милош је даље врло вешто и уме-

Постанак Љубичева „

У евоме настојању да Пожаревац трговачки и привредно подигне и прошири, Милош је средиште града померио према брду, ка источној страни. Под самим брдом Милош је подигао за оно време велику и богату пркву, по стилу сличну београдско.ј Саборној. Та Милошева црква, исто као и београдска Саборна, и данас служи Пожаревцу као главна парохиска црква. Милош је и сам био врло богат човек, а и својим пријатељима је ишао на руку да стичу, или им и поклањао, читава богатства. После изласка Турака било ,је доста пустог њиховог имања по земљи, којим је Милош по својој вољи. неограничено, располагао. У самом Пожаревцу поклањао је куће, кафане и дућане, а за себе је био, између осталог, заузео огромно турско имање »крај Мораве, названо по жени Милошево.ј, кнегињи Љубици, Љубичево. Доскора се у Љубичеву знао хиљадугодишњи храст под којим је Љубица, приликом својих посета Љубичеву, радо седела. Милош је касније ово имање уступио држави, начинивши од њега угледно добро на коме су се гајиле, а и сада гаје, најбоље расе коња. Љубичево и данас нма онај исти изглед и обим од пре сто година, пошто његови прастари храстови, лужници сто-

тали кроз варош ка великој Милошевој цркви, под брдом. Стари чича Алекса Станковић причао ми је у своје време, шалећи се, да су гајде тада, пратећи младу ка цркви, певале: Бела је, румеНа је, Танка је, висока је... а кад се млада враћала из цркве онда: Каква ти је, таква ти је, Трљај главу с њоме... Долазећи с времен« на време у Пожаревац, одмора и разоноде ради, а ваљда и због својих врло разгранатих послова, Милош је волео да му понекад пред конаком поигра коло. Са ниског доксата он је уживао гледајући једре девојке, на чијим су грудима звецкале низе дуката и талира, и кршне младиће у колу које се живо повијало око гајдаша који је, набреклих жила на врату, из све снаге дувао у свој инструменат. А једнога дана Милош је спазио у колу девојку необичне лепоте;.. Упитао је чија је и сазнао да је она кћи Милутина Петровића — Ере. Милутин је био рођени брат Хајдук-Вељков, човек богат и угледан. Чувши да је лепа -девојка кћи једног тако угледног човека, Милош нареди да му се доведе, да }е дарива. Међутим, како је Милога био познат као човек врло лаком на лепо женско чељаде, неко потрчи да обавести Милутина, чија је. кућа била близу конака. Задихан човек бане пред Милутина са речима: „Милутине, одведоше ти ћерку Милошу у конак!", а Милутин, човек у чијим је жилама текла поносита- и бујна Хајдук-Вељкова крв, скочи, пограби пиштоље, и полети конаку. Пројурио је тако крај збуњене страже и ттотрчао уз степенице. Неко га је спазио и довикнуо Милошу: 1,Бежи, господару, ето Милутина са пиштољем!" Милош се брзо склони, а у томе Милутин, љут као звер, упадне на доксат па кад виде збуњеиу кћер, он ,{е пограби, подигне, и баци на кзддрму мећу запањени народ. Успомена на кнеза Милоша ! Шу епизоду казивао ми је : старац Милан Ракић, човек који је бистре памети доживео ве(зма дубоку старост и умро тек пре коју годину. Он ми је даље испричао да је девојка, бачена [ са докса-та, тако несрећно пала, ^ да је поломила и ноге и руке. |, ; Остала је жива и живела још # ДУго, вукући се четвороноџже, \ на велику тугу и жалост необали Дунава. Купљене свиње шно свршавао код тадањих тур- срећног оца, кога је довека гритрговци Су нагонили на воду и оне су пливањем пребациване на банатску страну.

Кнез Мнлош Обренови^ (Гравира Павла Ђурковића)

Како се кнез Милош богатио

1

ских паша како своје личне, та- зао његов непромишљени постуко и народне послове. Па су са Ваљда због тога, на његобогатством расли његов углед и . К0ЈИ и Л анас моћ у народу, а напоредо стим Ј ЛЈ 1°™° Г ЗИда Мило *

Напомена о »Србозару«

Били смо први који смо поздравили рад народнот позоришта „Србозар". Ми смо знали зашто то чинимо. „Србозар" има своје оправдање и треба да постане позориште првенствено београдских радних маса које су до сада кљукане једним програмом врло шареним у погледу избора дела за извођење. Овом приликом желимо прија* тељски да упутимо неколико напомена које имају циљ да олакшају тежак али захвалан задатак овог позоришта. Ове напомене нису никаква строга критика иринципа на којима се заснива делатност народног позоришта „Србозар". Оне су, као што им и само име каже, само напомене и то једног добронамерног пријатеља позоришта, „Србозара" на првом месту, једног који из редова гледалаца прати напорни рад позоришта у; Немањиној улици. * ; Пре свега, избор дела која се игра.ју на позорници радничког позоришта „Србозар", чини нам се, није најсрећнији. Док поред Каплара Милоја, Кумове клетве, Два наредника и сличних комада стичемо уверење да позори- , ште схвата своју улогу правил* но, дотле тешко можемо да схва^ тимо какви су разлози руководили управу позоришта да на свој репертоар ставља и дела сумњиве вредности, нарочито у идеолошком погледу. Нека нам за пример послужи последња премијера комедије Два туцета црвених ружа. Ово је једна водвиљска комедија којој никако није било места под кровом једне радничке установе. Тај комад, да се разумемо, није скандалозан својом садржином, он је само неозбиљан за једно радничко позориште и пре одговара каквом веселом кафанскои позоришту него по^ори-тгу какво ,је „Србрзар". Два ту цета црвених ружа јесте једно сентиментално љубавно натезање људи који немају у своме жи-воту ништа више да решавају до своје случајне љубавне заплете које им ствара један госпотски живот пун заеић!ности и досаде. Када знамо (то смо се на премијери уверили) да већину гледалаца овог позоришта сачнња* ва свет младог доба ко.ји треба поучити нечем вишем што значи овај тешки живот, онда је тим пре за жаљење овакав избор дела и овакав састав ре пеу оара. Утешно је шго већи део репертоара није оваквог квалитета. А још утешније ће бити, ако се управа позоришта „Србозар" убудуће буде строжије држала свога програма што јој неће бити тешко када на расположењу има једну трупу која је доказа-: ла да са доста лакоће може савлађивати постављене задатке.

Милош је држао још и скеле на Морави које су давале своје приходе, имао у својим рукама искључиво право трговања сољу, прикупљао богат ујам од најбољих воденица, и тако даље. А кад је већ реч о Мило-

и млада, тек створена држава, све више стајала на здраре ноге. ГЈожаревачке војводе У првом устанку Пожаревац је имао своје војводе и друге истакнуте људе. Ту су били Петар Добрњац, славни бранилац у

шеве цркве, стари наш песник Јован Драгашевић, писац некада веома популарне н радо гледане драме „Хајдук-Вељко", написао ,је следеће стихове:

Делиграда, Миленко Стојковић

После горки', тешки' и големи' јада којима живот човечији страда,

шевим воденицама, да изнесем из Кличевца, победилац Хафис-

овде једну епизоду. Као претседник бирачког одбора заноћио сам пре десетак година у једној старој, домаћинској кући, близу Млаве. Домаћин је на вечеру био позвао још неколико својих при.јатеља, па се у току разговора

паше код Иванковца, воЈвода Момир из Лучице и други. Ни-

Мира даје гроб. Упознавши готово саме нега-

један од тих људи ниде могао 1?вне ДРте Милошевог карактера, под Милошем да дође до изра- Пожаревац никад није много мажаја. Сви су они морали да се Р ио 33 н>ега. И баш због тога склоне, или да се поклоне. До- З вучи као парадокс чињеница да брњац и Стојковић п.омрли су у У читавој Србији баш једини

■некако дотакосмо и Милошевог изгананству, а остали су или из- ® 'ожаревац подигао Милошу скувремена.- Домаћин, који је неко гинули у неуспелим побунама, п °цен споменик, рад славног навреме пажљиво пратио разговор, или помрли код својих кућа, ти- ,пег вајара _Ђоке Јовановића. На умеша се и сам. Он на.јпре рече нешто ружно на рачун Милоша, па онда поче да прича.

хо и Нечу.шо. После изласка Турака из земље Пожаревац је почео да жи-

споменику је Милош приказан у богатом босанском беговском орнату, а на постољу су урезане

Данашњи велики турбински ви слободним народним живо- њр гове речи, казане турском комлин ту на Млави био је у Ми- том. Ваљда по угледу на обича- манданту коњице приликом о* лошево време богата воденица, је у суседном Банату, почела је св аЈања Пожаревца 1815 године: која је млела на шест витлова, младеж, мушка и женска, да се „Делибаша, царска делијо, ти и била власништво више удео- окупља о празницима, код цркве имаш куда и на другу страну, а ничара, чији су се делови рачу- или крај записа по махалама, и ја немам куда него туда, па' у нали, попут данашњих акција, да игра у колу, уз свирку гајди. на драмове. Неко је имао пет, Гајдаши су почели да прате и неко селам. неко петнаест драма. сватове кпји су се пешице кре-

живот или смрт!" 'Александар 'Д. Ђурић

Друга примедба би се односила на сам ред у позоришној сали за време претстава. Као птто смо напред казали, већину гледалаца позоришта „Србозар" сачињава омладина. То је похвал-> но. Али је за осуду отсустао неке озбиљније редарске службе. За време претстава мала деца шетају између редова гледалаца, чаврљају па богме и често за< плачу а све на штету пажње ко,јом треба да се прати радња на позорници. Затим, опет, нестагана млађарија се веша о зндове ложа, трчи двораном, ларма н показује масу сво.јих несташлука чиме само целокупном позоришту даје један паланачки карактер и одбија озбиљније гледаоце са претстава, • 11 Ово су две напомене. Пријатељске, као што рекосмо. Добронамерне. Позориште би само имало користи ако бн их тако и газумело.